Zločini i zločinci-ratna 1992-1995 god.

Zločini i zločinci-ratna 1992-1995 god.

ZLOČINI PROTIV SRBA U LOGORU ČELEBIĆI

Javnost u Srbiji često optužuje Meñunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) da je

antisrpski zbog svojih optužnica protiv osoba srpske nacionalnosti. Ono čemu se pridaje malo

pažnje u medijima u Srbiji i izjavama tamošnjih političara jesu predmeti na MKSJ-a koji uključuju

srpske žrtve.

Mnogi ne znaju da su se jedna od prvih optužnica MKSJ i drugo po redu sudjenje pred

Medjunarodnim sudom odnosili baš na stradanje srpskih žrtava. Dana 10. marta 1997. počelo je

sudjenje četvorici optuženih za zločine za koje se navodi da su počinjeni uglavnom protiv srpskih

žrtava 1992. godine u zatočeničkom logoru Čelebići koji se nalazio na teritoriji opštine Konjic u

centralnoj Bosni i Hercegovini. Optuženi su bili komandant logora Zdravko Mucić, njegov zamenik

i kasnije komandant logora Hazim Delić, čuvar Esad Landžo, i komandant bosanske vojske Zejnil

Delalić koji je bio koordinator izmeñu snaga bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata na području

Konjica.

Sudije Medjunarodnog suda su utvrdile izvan svake razumne sumnje da su srpske žrtve bile

prebijane, mučene, silovane i ubijane u logoru Čelebići, i u presudi sudije opisuju neke od ovih

incidenata. Medjutim, Pretresno veće je takodje navelo da mnoštvo dokaza o fizičkom i psihološkom

zlostavljanja zatočenika logora koje je Pretresno veće razmatralo nikako ne predstavlja sveukupnost

okrutnih i ugnjetavačkih dela počinjenih protiv njih.

Istorijski podaci

Ranih devedesetih godina sve etničke grupe u opštini Konjic, koja se nalazi jugozapadno od

Sarajeva, živele su zajedno i skladno. Stanovništvo opštine je prema popisu stanovnika iz 1991.

brojalo 43.878, od čega je 54,3% bilo Muslimana, 26,2% Hrvata, 15% Srba, 3% stanovnika koji su

se izjasnili kao Jugosloveni i 1,3% ostalih. Grad Konjic, u kojem je živela trećina populacije

opštine, imao je sličnu nacionalnu strukturu. Medjutim, kako su se tenzije i nepoverenje izmedju

etničkih grupa povećali u Bosni i Hercegovini u martu i aprilu 1992, tako je bilo i u Konjicu, i cela

zemlja je upala u oružani sukob.

Srpski predstavnici u Skupštini i Izvršnom veću opštine Konjic napustili su ova tela 17. aprila 1992.

nakon što je Bosna i Hercegovina priznata kao nezavisna država. Uobičajena administrativna tela

opštine Konjic su tada prestala da funkcionišu. Kako bi nastavili da upravljaju opštinom i osigurali

odbranu, muslimanski i hrvatski zvaničnici su formirali Ratno predsedništvo i privremeni ”Krizni

štab”.

Do sredine aprila 1992. bosanski Srbi su potpuno opkolili grad i odsekli ga od Sarajeva i Mostara.

Napuštajući svoje domove, bosanski Muslimani i Hrvati iz okolnih sela počeli su da pristižu u grad

Konjic dok su srpski stanovnici odlazili u sela pod srpskom kontrolom.

Dana 4. maja 1992. na grad Konjic su pale prve granate, koje su, po svemu sudeći, ispalile

Jugoslovenska narodna armija (JNA) i druge srpske snage s obronaka obližnjih planina. To

granatiranje, koje je bilo svakodnevno i trajalo više od tri godine, sve do kraja rata, prouzrokovalo

je znatnu štetu i rezultiralo gubitkom mnogih života, a uslove za preživelo stanovništvo učinilo

nepodnošljivim.

Odbrambene snage Konjica – koje su se u to vreme sastojale od Teritorijalne odbrane (TO), lokalne

Hrvatskih snaga (HVO) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) – pokušale su da pregovaraju sa 2

glavnim predstavnikom srpskog naroda, tj. Srpskom demokratskom strankom (SDS). Nakon

neuspelih pregovora, odbrambene snage Konjica su napravile planove za pokretanje vojne akcije

protiv srpskih snaga. Tokom ovih vojnih operacija, odbrambene snage Konjica privele su brojne

pripadnike srpskog stanovništva, i donešena je odluka da se oformi objekat gde će oni biti smešteni.

U sporazumu sa JNA, zatočenici su bili čuvani u bivšem objektu JNA koji se nalazi na periferiji

sela Čelebići. Logor Čelebići je relativno veliki kompleks zgrada koji pokriva površinu od oko

50.000 kvadratnih metara, kroz čiju sredinu prolazi železnička pruga. JNA ga je ranije koristila za

skladištenje goriva, tako da je pored raznih hangara i drugih zgrada, kompleks sadržavao podzemne

tunele i rezervoare.

Za zatočenje zatvorenika korišten je samo mali deo logora Čelebići. Logor se sastojao od male

prijemne zgrade i veće upravne zgrade (nazvanih ‘Zgrada A’; odnosno ‘Zgrada B’ za vreme

sudjenja); male zgrade u kojoj su pumpe za vodu (‘Zgrada 22’); dugačkog tunela (‘Tunel 9’) koji je

1,5 metar širok, 2,5 metra visok i 30 metara dugačak; jedne velike, potpuno zatvorene metalne

zgrade sa vratima duž jedne strane (‘Hangar 6’); i nekoliko šahtova. Žene koje su bile zatočene u

logoru bile su smeštene odvojeno od drugih zatvorenika, prvo u Zgradi B a zatim u Zgradi A.

Iako je bilo i nekoliko žena, većina zatočenika u logoru bili su muškarci koji su zarobljeni za vreme

vojnih operacija na tom području. Tokom njihovog zatočeništva u logoru izmedju Aprila i Decembra

1992, zatočenici su bili ubijani, mučeni, seksualno zlostavljani, prebijani i na druge načine izloženi

okrutnom i nečovečnom postupanju.

Od Maja do Decembra 1992. pojedinci i grupe zatočenika su puštani iz logora: neki u drugi

logor, neki za razmenu, a neki pod zaštitu Medjunarodnog crvenog krsta. Izgleda da je nekolicina

takodje puštena na ličnu intervenciju uticajnih ljudi iz Konjica ili preko porodičnih veza. Poslednji

zatočenici su prebačeni u drugi logor 9. decembra 1992.

Svi ovi dogadjaji koji su se desili u opštini Konjic za vreme rata su ostavili traga na opštinu i njene

stanovnike. Do 1996, godinu dana nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini, Konjic je izgubio

svoj sklad i raznovrsnost. Prema statističkim podacima iz tog vremena, 88% stanovništva su bili

Bošnjaci, 4% se izjašnjavalo kao Hrvati, 2% kao Srbi, a 6% kao ostali.

Istraga i optužnica

Istraga o zločinima počinjenim u opštini Konjic počela je oko Novembra 1994. Prvi izazov sa kojim

su se susreli istražitelji MKSJ bio je lociranje prvih svedoka. Nekoliko žrtava logora Čelebići dalo

je izjave lokalnim nevladinim organizacijama o tome šta su doživeli i čemu su bili svedoci.

Istražitelji MKSJ imali su te izjave. Medjutim, nakon što su dali svoje izjave tim organizacijama,

neke žrtve iz logora Čelebići su se preselile na druga mesta, pa i u udaljene zemlje kao što su

Sjedinjene Države i Kanada. Nakon što su locirali jednog od svojih prvih svedoka koji je živeo u

inostranstvu, istražitelji su bili u mogućnosti da dobiju infomacije i o drugim svedocima, i na taj

način započeli su uobličavanje predmeta.

Drugi glavni izazov sa kojim su se sreli istražitelji MKSJ bio je nedostatak saradnje od strane

Republike Srpske (RS) i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) gde se nalazile više žrtava logora

Čelebići i gde su istražitelji morali da idu da bi razgovarali sa njima. Medjutim, od kraja 1994. do

prvog dela 1996. RS nije dozvoljavala pristup istražiteljima Suda, a imali su probleme i sa ulaskom

u SRJ. 3

Uprkos teškoćama u obavljanju istrage, Tužilaštvo je prikupilo dovoljno dokaza da sastavi

optužnicu protiv četvorice optuženih za zločine počinjene u logoru Čelebići od maja do novembra

1992. Dana 21. marta 1996. Pretresno veće je potvrdilo optužnicu protiv komandanta logora

Čelebići Zdravka Mucića, njegovog zamenika Hazima Delića (koji je kasnije takoñe obavljao

funkciju komandanta logora), čuvara Esada Landže i komandanta bosanske vojske Zejnila Delalića,

koji je koordinirao snage bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata na području Konjica.

Esad Landžo i Hazim Delić su uglavnom bili optuženi za pojedinačnu krivičnu odgovornost, tj. kao

neposredni učesnici u odreñenim delima za koja se terete, uključujući dela ubistva, mučenja i

silovanja (Član 7(1) Statuta MKSJ). S druge strane, Zdravko Mucić i Zejnil Delalić su uglavnom

bili optuženi kao nadredjeni za odgovornost za zločine koje su počinili njihovi podredjeni (Član 7(3)

Statuta MKSJ), uključujući dela za koja se Esad Landžo i Hazim Delić terete da su ih počinili.

Nekoliko tačaka optužnice takodje tereti Hazima Delića kao nadreñenog sa komandnom

odgovornošću.

Do sredine juna 1996. sva četvorica optuženih bili su u pritvoru Medjunarodnog suda.

Presuda Pretresnog veća

Sudjenje u predmetu Čelebići započelo je 10. marta 1997. a zaključeno je 15. oktobra 1998. Mnoge

od osoba koje su svedočile na sudjenju u predmetu Čelebići bile su žrtve ili druge osobe koje su

takodje bili zatočene u logoru. Svežrte koje su svedočile opisale su kako su bile svedoci ili su

doživele dela nasilja i okrutnosti, i život u nehumanim uslovima bez dovoljno hrane, vode,

medicinske nege ili prostorija za higijenu i spavanje. Nakon pregleda svih dokaza koje su

Tužilaštvo i odbrana predočili, Pretresno veće je donelo presudu 16. novembra 1998.

Dokazi o nehumanim uslovima u logoru Čelebići

Za vreme sudjenja, iskazi svedoka i dokazi koji su predočeni sudijama pokazali su da su zatočenici u

logoru Čelebići držani u nehumanim uslovima. Čim su zatočenici stizali u logor bili su

premlaćivani, i premlaćivanje se redovno nastavljalo za vreme njihovog zatočenja. Zatočenici su

takoñe bili mučeni i ubijani, a žene silovane (za više informacija o pojedinačnim primerima ovih

zločina videti ispod).

Okrutna i nasilna dela počinjena u zatvoru-logoru, čijoj su težini doprinosili njihova učestalost i

nasumičnost, kao i pretnje od strane čuvara, stavila su zatočenike pod ogroman psihološki pritisak.

Pretresno veće je zaključilo da je “atmosfera terora” vladala u logoru. Održavanje atmosfere terora

je jedan od elemenata koji sačinjavaju zločin držanja ljudi u nehumanim uslovima.

Nedovoljno hrane i neadekvatne prostorije za higijenu i spavanje sačinjavaju još jedan element ovih

zločina. Hangar 6 je bio takvog kapaciteta da je mogao da primi veliki broj zatočenika. U

odredjenom trenutku u njemu je bilo zatočeno preko 240 ljudi. Zatočenicima su bila odredjena mesta

na podu gde su morali da sede. Veoma retko im je bilo dozvoljeno da napuste prostoriju da bi

koristili toalet. Pošto je hangar bio napravljen od metala, tokom dana je postajalo izuzetno vruće.

Nikakvo osveženje nije bilo dozvoljeno zatočenicima: nisu smeli da napuštaju hangar, davano im je

jako malo vode, a higijenski uslovi u hangaru su bili užasni.

Tunel 9 se koristio za smeštaj najmanje 80 zatočenika, od kojih su neki tu boravili samo kratko, a

neki duže. Jedva da je bilo ikakve ventilacije. Zatočenici nisu dobijali nikakvu ćebad i spavali su

poreñani na betonskom podu. Tunel se spuštao prema čeličnim vratima koja su vodila u mašinsku 4

sobu. U tom delu su zatočenici urinirali i obavljali nuždu zato što im u mnogo slučajeva nije bilo

dozvoljeno da napuste tunel u tu svrhu.

Sledeći element koji sačinjava zločin držanja ljudi u nehumanim uslovima je neadekvatna

medicinska nega. Pretresno veće je saslušalo svedočenja više doktora koji su rekli da nisu bili u

mogućnosti da obezbede adekvatnu negu u logoru Čelebići. Pretresno veće je takodje čulo

svedočenje da kada bi zatočenici zahtevali medicinsku negu, Hazim Delić bi im rekao da će

svakako umreti, sa ili bez takve pomoći.

Na osnovu svedočenja bivših zatočenika, Pretresno veće je zaključilo da su tokom njihovog

zatočeništva u logoru zatočenicima bile uskraćene najosnovnije ljudske potrebe. Pretresno veće je

proglasilo Esada Landžu, Hazima Delića i Zdravka Mucića krivim zbog njihovog doprinosa

stvaranju i održavanju nehumanih uslova u logoru Čelebići od maja do oktobra 1992.

Protiv pravno zatočavanje

Tužilaštvo MKSJ je takodje teretilo Zdravka Mucića i Hazima Delića za protivpravno zatočavanje

civila. Prema medjunarodnom pravu, nakon pritvaranja pojedinaca, zatvorske vlasti moraju da

sprovedu postupak preispitivanja kako bi utvrdile da li postoji legitiman razlog da ih se drži u

pritvoru. Čim je to utvrdjeno, civili i deca moraju biti pušteni.

Tokom sudjenja, sudije su čule svedočenje o tome da je sredinom 1992. osnovana Vojno-istražna

komisija kako bi utvrdila da li su zatočenici odgovorni za bilo kakva krivična dela. Vojno-istražna

komisija, koja se sastojala od predstavnika policije (MUP), oružanih snaga bosanskih Hrvata

(HVO) i snaga Teritorijalne odbrane (TO), trebalo je da razvrsta zatočenike u kategorije prema

tome da li su bili greškom uhapšeni, da li su bili pripadnici vojske ili ne i da li ih treba pustiti na

slobodu.

Ipak, tokom sudjenja je postalo jasno da je Komisija osnovana kao fasada koja je trebala da logoru

Čelebići da neki privid zakonitosti. Komisija je radila samo mesec dana: njeni članovi su bili tako

užasnuti uslovima u kojima su zatočenici živeli, povredama koje su trpeli i atmosferom straha koja

je vladala u logoru da su masovno podneli ostavke.

Pretresno veće je proglasilo Zdravka Mucića krivim za protivpravno zatočavanje civila. Veće je

zaključilo da je Mucić, s obzirom da je bio komandant logora Čelebići, imao odgovornost da utvrdi

da li su zatočenici legitmno pritvoreni ili ne. Pretresno veće je zaključilo da on to nije uradio, a

zatočenike je nastavio da drži u pritvoru. Pretresno veće je Zejnila Delalića oslobodilo krivice po

ovoj tački na osnovu toga što on zaparvo nije imao komandu nad logorom.

Individualni incidenti silovanja, mučenja i ubistava

Pretresno veće se u presudi osvrće na dokaze o više od 20 incidenata ubistava, mučenja, okrutnog

postupanja ili silovanja koje su pretrpele žrtve, uglavnom srpske nacionalnosti. Sledi sažeti opis

nekih od tih incidenata.

Mučenje i silovanje Grozdane Ćećez

Grozdana Ćećez, Srpkinja iz sela u blizini Konjica, odvedena je u logor Čelebići 27. maja 1992. Po

dolasku, Hazim Delić ju je dvaput silovao u prisustvu dvojice drugih muškaraca. Grozdana Ćećez

opisala je efekat koji je to na nju imalo rekavši: "… pogazio mi je ponos i nikada više neću biti

žena koja sam bila". Sledećih meseci, više muškaraca ju je silovalo raznim prilikama. Dok je bila u

logoru, Grozdana Ćećez je živela u stalnom strahu i jednom je nameravala da počini samoubistvo. 5

Tokom svedočenja rekla je sudu: "Psihički i fizički bila sam potpuno iscrpljena. Ubijaju te

psihički." Iz logora je puštena 31. avgusta 1992.

Uzimajući u obzir psihički i fizički bol koji je Grozdana Ćećez pretrpela, Pretresno veće je

ustanovilo da se radilo o silovanju kao obliku krivičnog dela mučenja. Veće je proglasilo Hazima

Delića krivim za mučenje, a Žalbeno veće je posle potvrdilo tu osudu. Ova presuda bila je istorijska

odluka u pravnoj zaštiti protiv seksualnog nasilja u oružanim sukobima.

Okrutno postupanje prema Nedeljku Draganiću

Nedeljko Draganić, Srbin iz sela Cerići, imao je 19 godina kad je 23. maja 1992. uhapšen i odveden

u logor Čelebići. Svedočio je da su mu krajem juna ili početkom jula 1992. Esad Landžo i trojica

drugih stražara ruke vezali za krovnu gredu i udarali ga drvenim daskama i kundacima, tokom čega

se dva ili tri puta onesvestio. Rekao je da ga je nakon toga Esad Landžo tukao skoro svaki dan.

Drugom prilikom, Esad Landžo ga je naterao da sedne na pod, pantalone mu je polio benzinom i

zapalio ih. “Nikad mi nisu rekli zašto su me zarobili,” rekao je Nedeljko Draganić tokom

svedočenja, “ali [komandant logora Hazim] Delić… nam je rekao da smo zatvoreni zato što smo

Srbi.” Draganić je pušten iz logora krajem avgusta 1992.

Sudije Pretresnog veća verovali su svedočenju žrtve i osudili su Esada Landžu za hotimično

nanošenje velike patnje Nedeljku Draganiću i okrutno postupanje prema njemu.

Nehumana dela protiv Milenka Kuljanina i Novice Djordjića

Hazim Delić je bio optužen da je koristio neku električnu napravu kako bi nanosio bol

zatočenicima, medju kojima su bili Milenko Kuljanin, 24-godišnji konobar, i Novica Djordjić, 23-

godišnji radnik na železnici, obojica iz sela u blizini Konjica. Jednom prilikom Hazim Delić je ušao

u Tunel br. 9 i naneo Milenku Kuljaninu dva električna šoka na prsa. Drugom prilikom naterao je

Novicu Djordjića da sedne na kameni blok, nag od struka naviše, i prislonio mu napravu na prsa,

uprkos njegovim molbama za milost. Posle šoka, Novica Djordjić je pao s kamenog bloka, nakon

čega ga je Hazim Delić uhvatio za noge i držao mu napravu na prsima duže vreme. Električni

šokovi uzrokovali su bol, opekotine, konvulzije, trzanje i ožiljke i izazivali su strah kod žrtava i

drugih zatočenika.

Dokazi su nadalje pokazali da je Hazim Delić osećao sadističko zadovoljstvo koristeći ovu napravu.

Novica Djordjić je izjavio da je to bilo kao “igračka” za njega, dok je Milenko Kuljanin svedočio da

se Hazim Delić smejao kada je koristio napravu na njemu i smatrao je to smešnim. Pretresno veće

je zaključilo da je Hazim Delić namerno prouzrokovao teške fizičke i mentalne patnje i proglasilo

ga krivim za nečovečno i okrutno postupanje.

Mučenje i okrutno postupanje nad Mirkom Djordjićem

Mirko Djordjić, bosanski Srbin iz sela Bradina u opštini Konjic, koji je učestvovao u odbrani sela,

zarobljen je 28. maja 1992. i dva dana nakon toga prebačen u logor Čelebići. Za vreme njegovog

zatočenja, Esad Landžo je podvrgavao Mirka Djordjića izuzetno grubom tretmanu. Juna 1992.

Landžo je odveo Mirka Djordjića izvan Hangara 6 gde su ga držali, stavio komad metala u njegova

usta i počeo ga udarati bejzbol palicom po nogama i grudnom košu. Kada bi Mirko Djordjić pao i

onesvestio se, Esad Landžo bi ga naterao da ustane i opet ga tukao. Landžo ga je redovno terao da

radi sklekove i onda ga tukao. Drugom prilikom, Landžo je naterao Mirka Djordjića da otvori usta i

stavio mu je par zagrejanih klešta na jezik i na taj način spržio mu jezik i usta i usne. Landžo je

onda ugurao klešta u Djordjićevo uho.

Na osnovu dokaza, Pretresno veće je proglasilo Esada Landžu krivim za mučenje. 6

Ubistvo Boška Samoukovića

Boško Samouković je bio bosanski Srbin, takodje iz sela Bradina. Imao je 60 godina kada su on i

njegova dva sina uhapšeni i dovedeni u logor Čelebići. Nekoliko dana nakon incidenta u julu 1992,

kada je više bosanskih vojnih policajaca napadnuto i ubijeno pored njegovog sela. Esad Landžo je

odabrao Boška Samoukovića izmedju zatočenika u Hangaru 6. Landžo ga je tukao drvenom daskom

koja je inače bila korištena da osigura vrata hangara. Tukao ga je tako nemilosrdno da je Boško

Samouković umro 15 do 20 minuta kasnije u improvizovanoj logorskoj ambulanti.

Pretresno veće je došlo do zaključka da je jedan od razloga napada Esada Landže na Boška

Samoukovića bio taj što je on bio Srbin iz Bradine i zbog toga je nekako zaslužio kažnjavanje zbog

dela drugih Srba iz sela koji su ubili nekoliko bosanskih policajaca. Pretresno veće je proglasilo

Esada Landžu krivim za hotimično ubistvo Boška Samoukovića.

Pretresno veće je proglasilo optužene krivim i za druge zločine. Medju tim zločinima, Pretresno

veće je zaključilo da je pod komandom Zdravka Mucića osam zatočenika umrlo od premlaćivanja

od strane stražara, jedan zatočenik je ustreljen u pokušaju bega od premlaćivanja, a brojni drugi

zatočenici su premlaćivani drvenim kundacima pušaka, drvenim daskama i metalnim predmetima.

Zaključeno je da je Hazim Delić divljački silovao dve žene i teško prebio jednog zatočenika tokom

nekoliko dana, što je rezultiralo njegovom smrću. Pretresno veće je takodje zaključilo da je Esad

Landžo tukao zatočenika koji je bio star izmedju 60 i 70 godina i prikovao mu značku SDS na čelo,

što je rezultiralo njegovom smrću.

Presuda Žalbenog veća

Hazim Delić, Zdravko Mucić i Esad Landžo su uložili žalbu na presudu Pretresnog veća, dok je

Tužilaštvo uložilo žalbu na oslobadjajuću presudu Zejnilu Delaliću. Jedno od najvažnijih pitanja u

žalbi bilo je odgovornost Zdravka Mucića i Zejnila Delalića koje je Tužilaštvo teretilo da su bili

komandanti logora. Dana 20. februara 2001, Žalbeno veće je potvrdilo nalaze Pretresnog veća da je

Zdravko Mucić bio komandant logora, da je bio odgovoran za nehumane uslove u logoru,

zlostavljanje zatočenika i druga krivična dela, i potvrdilo mu presudu.

Što se tiče Zejnila Delalića, Žalbeno veće je zaključilo da je Pretresno veće bilo u pravu nalazeći da,

iako je Delalić imao neke veze sa zatvorom, nije bilo materijalnih dokaza koji pokazuju da je on bio

vrhovni vojni komandant logora. Na taj način je Žalbeno veće potvrdilo oslobañajuću presudu za

Zejnila Delalića.

Žalbeno veće je potvrdilo osude Esada Landže i Hazima Delića, ali je oslobodilo Delića u pogledu

jednog od incidenata hotimičnog ubistva za koji je bio osudjen. Žalbeno veće je uputilo novom

Pretresnom veću na rešavanje više pitanja vezanih za preinačavanje kazne. Dana 9. oktobra 2001,

Pretresno veće je donelo svoju drugu presudu o kazni i osudilo Zdravka Mucića na 9 godina

zatvora, Hazima Delića na 18 i Esada Landžu na 15. Žalbeno veće je kasnije potvrdilo ove kazne.

Budućnost

Sudjenje u predmetu Čelebići je bilo prekretnica u medjunarodnom pravu: bio je to prvi put od

sudjenja u Nirnbergu i Tokiju koja su usledila nakon Drugog svetskog rata da jedan medjunarodni

krivični sud donese presudu po osnovu komandne odgovornosti. Bio je to takodje prvi put da je sud

zaključio da je silovanje jedan vid mučenja i osudio optuženog po toj osnovi. Danas se presuda na

sudjenju u predmetu Čelebići navodi u drugim presudama, ne samo pred MKSJ nego i pred drugim

sudovima koji se bave predmetima ratnih zločina. 7

Medjutim, najvažnije dostignuće sudjenja je da su izvan svake razumne sumnje utvrdjene činjenice o

stradanju srpskih žrtava u logoru Čelebići. Rezultat zaključaka Pretresnog i Žalbenog veća je da se

zločini koji su počinjeni u logoru Čelebići ne mogu više osporiti. Postoji nada da ovo donosi neku

meru mira za žrtve logora Čelebići, od kojih mnogi nastavljaju da trpe fizičke i psihološke

posledice zločina kojima su bili izloženi ili kojima su bili svedoci.

Dok je Medjunarodni sud priveo pravdi nekolicinu od počinilaca zločina u opštini Konjic, nije bilo

moguće uraditi to za sve njih. Medjunarodni sud već godinama radi u partnerstvu sa lokalnim

sudovima u svojim naporima da nastavi da drži počinioce odgovornim za zločine počinjene u bivšoj

Jugoslaviji, i nastaviće da to radi u godinama koje slede. Ali, da bi se pravda zadovoljila i da bi se

osiguralo da se takvi zločini nikad više ne dogode, sada je na lokalnim sudovima da istražuju i

pokušaju da sude za zločine počinjene u Konjicu i u ostatku bivše Jugoslavije.

Slobodan Durmanović

ponedeljak, 03. oktobar 2011.

(Novi Reporter, Banjaluka, 28. 9. 2011)

Osmog septembra ove godine bivši pripadnik rezervnog sastava SJB Konjic Miralem Macić priznao je u Sudu BiH da je u maju 1992. godine, po naredbi pretpostavljenih, ubio jednog srpskog civila na području Konjica, dok je negirao ostale tačke optužnice u kojima se tereti da je ubio još dva srpska civila i učestvovao u mučenjima Srba u logorima u Konjicu, za šta su, inače, već ranije osuđena trojica Bošnjaka u Haškom tribunalu. Ovaj događaj možda ne bi bio od velikog značaja za pravdu da Macić na istom sudskom ročištu nije obelodanio i imena naredbodavaca ubistava, te najavio da će otkriti uloge uticajnih Bošnjaka u zataškavanju ubijanja, proterivanja i mučenja Srba u logorima na području Konjica.

Od zločinca do pokajnika

Macić je, inače, poznat po tome što je već odslužio kaznu zatvora za ubistvo srpske porodice Golubović u julu 1992. godine. Pred Kantonalnim sudom u Mostaru 2004. godine osuđen je za ubistvo uglednih profesora Vlaste i Đure i njihovo dvoje dece, četvorogodišnjeg Petra i šestogodišnjeg Pavla. Pri tome je posebno zastrašujuće da je stariji dečak preživeo ubistvo roditelja i brata, pobegavši u stanicu policije u Konjicu, da bi odmah nakon toga bio „izručen“ Maciću koji je dečaka ubio. U procesu za masakr Golubovića, bilo je optuženo i nekoliko nadređenih Maciću, ali su svi oslobođeni, pošto je sud zaključio da je Macić ubijao bez ičije naredbe. Međutim, suočen sa optužbama za ostale zločine odmah po odsluženju kazne u Mostaru, Macić je rešio da, kako sam kaže, otkrije punu istinu.

Macić priznaje jedno od tri ubistva koja mu se stavljaju na teret u optužnici Tužilaštva BiH. U svojoj izjavi on kaže da jeste ubio Srđana Koprivicu, ali tvrdi da je to učinio po nalogu najviših ratnih policijskih funkcionera u Konjicu Jasmina Guske i Ševka Nikšića, koji je amidžić federalnog premijera Nermina Nikšića. Nije moja namera da uvlačim u ovaj slučaj federalnog premijera, nego da iznesem odbranu svog klijenta koji tvrdi da su odgovorni naredbodavci i dalje zaštićeni i na važnim pozicijama. Ova tvrdnja je samo početak“, kaže za “NR” Macićev advokat Duško Tomić. U pomenutoj optužnici, Macić se tereti za tri ubistva starih i nemoćnih Srba posle zauzimanja sela Bradina od strane jedinica TO RBiH, MUP-a RBiH i HVO-a. Srđan Koprivica je bio ranjen u glavu i ležao je u jednoj kući. Tokom pretresa terena je izveden iz kuće i oteran ka centru Bradine, gde su zarobljeni civili okupljeni i potom primorani da idu ka obližnjem tunelu. Macić je priznao da je izveo Koprivicu iz kolone, udaljio se s njim od puta i potom ga ubio hicima u leđa.

Macić, međutim, nije priznao ubistvo Drage Kuljanina koji je, takođe, poteran u koloni Srba iz Bradine prema tunelu. “Udarali su ga, pa je on pao, nakon čega su nastavili da ga tuku. On se podigao i nastavio da se kreće u koloni, ali je već nakon 200 metara ponovo pao, a hrvatsko-muslimanski vojnici su prišli i pretukli ga. Podlegao je povredama i ostao da leži na putu. Istog dana ubijena su i njegova dva sina”, navodi se u optužnici. Treće ubistvo koje se na teret stavlja Maciću dogodilo se u konjičkom selu Sitnik početkom juna 1992. Ubijeni slabo pokretni i gotovo slepi starac Mićo Janjić imao je više od 80 godina. “Macić odbacuje krivicu za jedno ubistvo, a za drugo tvrdi da je pravi ubica svedok koji njega tereti za ovo ubistvo”, kaže Tomić.

Svedok koji Macića tereti za ubistvo Janjića, kako se može zaključiti uvidom u spise, zove se Osman Karić zvani “Boca”, tokom rata pripadnik TO RBiH u Konjicu. Macić, međutim, tvrdi da je Karić, u nameri da spasi sebe, svoje ubistvo pripisao Maciću.

Tvrdeći, dakle, da su sve ostale optužbe protiv njega montirane - osim onih koje je sam prihvatio - Macić je najavio da će tokom svedočenja pokazati da je za sve zločine odgovoran tadašnji vrh vojno-policijske i civilne vlasti u Konjicu. Ta saznanja opisao je u svojim zabeleškama na nešto više od 50 strana sveske A4 formata koje je priložio u sudske spise, nazivajući ih svojim dnevnikom.

“Dnevnik” Miralema Macića

Taj spis Macić počinje zapažanjem da je 1994. godine u Konjicu on, praktično, oslobođen krivice za sva dotadašnja ubistva. “Pustili su me iz zatvora da i dalje ubijam. Oni su i tada znali za sva ubistva koja sam počinio, ali nisu me sudili za njih. Da su me tada osudili i za ostalo što sam uradio, dobio bih najviše 15 godina zatvora. Kada su me pustili iz zatvora, bio sam samo stotinjak metara udaljen od policije i tužilaca, ali nisu me sudili. Ne, oni mene sada žele da sude ispočetka. Oni žele da na meni prikriju ostale ubice i naredbodavce, jer misle da sam ja već bio 12 godina u zatvoru, pa je meni svejedno. Ali, nije mi svejedno. Ja sada zbog svoje dece želim da kažem šta se i kako se desilo. Želim da moja deca saznaju od mene šta ja jesam uradio i zašto sam to uradio“, napisao je Macić u svojim beleškama u koje je “NR” imao uvid.

U tim spisima otkriva kako su na području Konjica naređivana i izvršavana ubistva Srba, razotkrivajući lanac komandne odgovornosti i saučesnika u ubijanju Srba u okolnim selima. “Tačno je da sam učestvovao u napadu na Bradinu. Mi smo postrojeni dan ranije, 24. maja 1992. godine i to nam je bio politički zadatak da napadnemo Bradinu… Ubio sam Srđana Koprivicu, ali uradio sam to po naređenju Ševka Nikšića, koji je bio zamenik komandira SJB Konjic, ali je faktički imao svu vlast. Ja sam tada imao 22 godine. Meni su naredili da palim i ubijam, a sad mi sude. Verovao sam Ševki Nikšiću da sve što on kaže, mora da se i uradi. Mislio sam da tako treba. Sada vidim da žele od mene da naprave monstruma… Bradinu smo spalili 12. jula 1992. godine, jer su nam rekli da su Srbi krivi za ubistvo naših ljudi u Repovcima. Sada znamo da ih nisu ubili Srbi, nego naši. Ali, tada nismo znali. Nama su rekli da su krivi Srbi iz Bradine i mi smo krenuli na Bradinu, lovili smo ih, oni su bežali, skrivali su se i u tunel, a mi smo ih pronalazili i ubijali. Ko je više ubijao, više je i napredovao“, piše Macić u svojim beleškama.

Na jednom mestu čak detaljno opisuje i slučaj odsecanja glave jednom Srbinu i odnošenje odsečene glave u komandu u Konjicu gde su navodno bile prisutne glavne političke i vojne vođe. “Zločini u Konjicu su bili javni, ništa nije skrivano, svi su znali. Želim da ih sve pozovete i da ih gledam u oči dok svedoče”, napisao je Macić u svom predlogu Sudu BiH, navodeći dugu listu svedoka čije pozivanje sada traži od svog advokata Duška Tomića.

Lista svedoka i Tužilaštvo BiH

Lista svedoka koje Macićeva odbrana namerava da pozove u sudnicu radi razotkrivanja istine o zločinima nad Srbima na području Konjica veoma je zanimljiva. Na toj listi se, između ostalih, nalazi Munib Halilović, pomoćnik šefa Odeljenja Tužilaštva BiH za ratne zločine, koji je 1994. godine bio imenovan za zamenika osnovnog javnog tužioca u Konjicu, a 2000. godine napredovao do mesta predsednika Osnovnog suda. Tu je i sudija Suda BiH Mira Smajlović koja je za sudiju suda u Konjicu izabrana 1994. godine, da bi 2003. godine postala predsednica tog suda. Na listi svedoka čije pozivanje Macić traži je i Jasna DŽumhur, aktuelni ombudsman za ljudska prava BiH. Elem, Macić u svom dnevniku tvrdi da Halilović, Smajlović i DŽumhur znaju mnogo o prikrivanju zločina nad Srbima u Bradini od 1992. do danas i da će on to dokazati tokom njihovog svedočenja u sudnici Suda BiH.

Predsednik Udruženja srpskih logoraša sa sedištem u SAD i Kanadi Zoran Đorđić, rodom iz Bradine, takođe iznosi slične optužbe na račun Jasne DŽumhur, koja je tokom rata obavljala dužnost člana Komisije RBiH za razmenu zarobljenika. „Pozvao sam Jasnu DŽumhur u jesen 2007. godine, kada smo pošli da radimo ekshumaciju u selu Blace, pošto su mi dva radnika komunalnog preduzeća u Konjicu, koje je ona tokom rata vodila gore, rekli da zovem Jasnu. Oni su mi rekli da su ona i drugi radnici posipali leševe krečom i nekom kiselinom i spaljivali ih na licu mesta, a da su oni kasnije kupili ostatke i nosili u reku Rakitnicu da bace. Kada sam je nazvao, predstavio sam se i pitao je da nam pokaže gde su ostaci, ona je rekla da ništa ne zna i da je se okanemo. Tada smo na licu mesta našli tragove paljenja leševa na betonskim pločama od kuća koje nisu bile završene, ali tom prilikom nismo našli nijedan leš. Očekujem da je sud pozove na odgovornost, jer je prikrivanje zločina takođe zločin“, kategoričan je Đorđić.

Kako „NR“ nezvanično saznaje, nakon Macićevog prozivanja, u Tužilaštvu BiH otvorena je istraga protiv nekoliko ratnih vojnih, policijskih i civilnih vođa sa područja Konjica, u okviru koje bi trebalo da bude saslušana i Jasna DŽumhur. Istragom su obuhvaćeni već pomenuti Jasmin Guska i Ševko Nikšić, kao i Amir Begić, aktuelni komesar policije Hercegovačko-neretvanskog kantona. Tu su, zatim, vojni komandanti Eso Ramić i Omer Borić, kao i vođa hrvatskih jedinica u napadu na Bradinu Zvonko Zovko, koji je još u Haškom tribunalu pomenut kao osoba odgovorna za taj napad i za zatvaranje zarobljenika, a koji se navodno već duže vreme krije u Hrvatskoj. Istragom bi, takođe, trebalo da bude obuhvaćen i ratni vođa SDA i šef Kriznog štaba u Konjicu dr Rusmir Hadžihuseinović, lekar specijalista koji danas drži privatnu ambulantu u Konjicu.

Zoran Đorđić ističe da, nakon presuda Haškog tribunala za zločine nad Srbima u logorima na području Konjica, pred pravosuđem u BiH niko od lokalnih ratnih funkcionera nije odgovarao za ove zločine. A među onima koji su isleđivali srpske logoraše pominje još jednog aktuelnog tužioca Tužilaštva BiH, DŽevada Muratbegovića, koji je od 1993. do 1995. godine godine vršio funkciju okružnog vojnog tužioca u Okružnom vojnom tužilaštvu u Mostaru - odeljenje Konjic.

Možda je baš zbog tolikog prisustva konjičkog ratnog kadra u Tužilaštvu BiH, teško podići optužnice za zločine nad Srbima na području Konjica. “Samo da napomenem da su još pre tri godine uhapšeni Almir Padalović i Redžo Balić zbog ubistava Srba, ali do danas nisu optuženi. Lično mislim da je velika greška što je došlo do supenzije glavnog tužioca Milorada Barašina, jer i ono malo optužnica podignuto je nakon što je on ponovo otvorio istragu za zločine u Konjicu”, smatra Đorđić. Reč je, zapravo, o Barašinovom pokušaju da otvori široku istragu na području Konjica koja se temelji na obimnom dokaznom materijalu koji je u Tužilaštvo BiH prosledio MUP RS, nakon što je pre dve godine odlazeći šef Odeljenja za ratne zločine Dejvid Švendimen zatvorio istragu protiv Vahida Alagića, Faika Špage i Zije Landže. “Imali smo izuzetno dobru saradnju sa Timom MUP-a RS za istraživanje ratnih zločina i sa Tužilaštvom BiH dok je na čelu bio Barašin. No, u slučaju hapšenja, pa puštanja osoba kao što su Almir Padalović i Redžo Balić, ispostavilo se da je tužilac Vesna Budimir izgleda zaštitila osumnjičene i mi smo spremni da protiv nje podnesemo tužbu. Mi smo dostavili dokaze o brojnim zločinima i u logorima u Konjicu i za ostale zločine, ali niko u vrhu te vlasti nije odgovarao”, zaključuje Đorđić.

Ironijom sudbine, ispalo je da će tek pokajničko svedočenje Miralema Macića možda pomoći da se dođe do pravde za srpske stradalnike. No, da bi se to omogućilo, izgleda da će vlasti FBiH neko morati da primora da zaštite insajdera Macića i njegovu porodicu od učestalih pretnji, uključujući i pretnju likvidacijom, a da, istovremeno, uklone “nevidljivu” zaštitu sa nekadašnjih i sadašnjih visokopozicioni- ranih funkcionera sa područja Konjica. Ipak, ništa od toga neće biti delotvorno ako u Tužilaštvu BiH sa istragom budu odugovlačili, kao što su to do sada činili, čekajući da osumnjičeni pomru jedan za drugim.

Prvoosumnjičeni Jasmin Guska prvi je i preminuo, i to iznenada 23. septembra ove godine. Čovek koji je u ratu zadobio veliko poverenje vlasti u Sarajevu, uključujući i samog Aliju Izetbegovića, tako nije stigao da odgovori na brojne optužbe Srba, a gotovo da nije bilo izjave svedoka u kojoj se Guska nije po zlu pominjao. Pritom je ostala upečatljiva njegova “poruka” podređenima dok su mučili zarobljene Srbe, a koja je, prema izjavama svedoka, doslovce glasila “J…..e im majku četničku”.

Sve u svemu, u Tužilaštvu BiH mogu da odahnu jer će imati još manje posla, a srpski stradalnici iz Konjica mogu samo da se nadaju da će njihovi mučitelji i ubice možda jednog dana biti kažnjeni. I to je “pravda” u BiH.

.1.3. Izvodili su jednog ili dvojicu noću ili danju iz hangara i odmah tu, pored ulaza, prebijali. Tukli su ih èizmama, rukama, palicama, bezbol palicama i drugim predmetima.

Svedoka su takodje tako dva puta prebijali. Uvek je gubio svest, polivali su ga vodom i nastavljali da ga tuku, a potom su ga vraćali natrag. Tukao ga je DELIĆ sa ostalim stražarima. Nisu mogli, a ni smeli, da gledaju ko ih tuče.

Dokaz: svedok 412/94-23.

1.14.1.2.1.4. Svedok 221/94-3/1, Jedan od najviše mučenih, govori

"Izvodili su nas jednog po jednog iz hangara i napolju tukli bezbol palicama, krampovima, lopatama, daskama i svim do čega su došli. Ja sam negde do 13. juna izbrojao trinaest takvih tuča, a kasnije sam prestao da brojim. Bilo je dana kada su me po tri puta tukli. Izvodili su nas u svako doba dana i noči, a tukli su nas i kada smo išli za hranu. Svi smo mogli da uzmemo po tri kašike jela, kada ga je bilo, a ko bi pokušao da uzme i četvrtu, dobijao bi batine. Ja zbog toga često nisam ni izlazio da jedem."

Čim bi ušao u hangar, DELIĆ bi naredjivao svedoku da ustane, da mu okrene ledja i da stavi ruke iza vrata, a zatim bi ga rukama i nogama, a nekad i bezbol palicom, udarao po ledjima i polnim organima. Ovako je tukao i druge - i to pred svima. Isto tako, logoraše je izvodio i pojedinačno napolje i prebijao ih. "Tukao je dok se ne zadovolji."

Inače su stražari bili zaduženi da tuku logoraše. Stražar "ŠEKI" je jednom prilikom naterao svedoka da pred svima skine odeću sa sebe i da se nasloni na zid, a zatim ga je 25 puta udario daskom "peticom" po debelom mesu. Posle toga ga je DELIĆ udarao lopatom dok nije polomio držalicu. Tada je uzeo drugu i njome ga je tukao sve dotle dok se i ona nije polomila, pa je morao da uzme treću lopatu kojom je nastavio da ga tuče. Stražari su izvodili napolje svedoka i prebijali ga kao i druge. Jednom su prebili svedoka i M. R. Tako su ga pretukli da je bio u dubokoj nesvesti, te su ga polivali vodom da ga povrate. Kada su ga osvestili, čuo je kako je DELIĆ rekao da ga unesu u hangar, jer će ionako do ujutru biti mrtav. Desetak dana kasnije opet su ga tako pretukli. Tada su mu u usta gurali drveni štap.

1.14.1.2.1.5. Kada su logoraša prozivali po imenu, on je morao da izadje napolje i onda su ga prebijali. U toku svake noći su izvodili po 3-5 logoraša. Svedoka su ovako izvodili dva puta i prebijali. Pri tom su tražili da im kaže gde su srpski bunkeri, gde je oružje i dr.

"Tukli su me palijom po rebrima, telu i glavi, a bajonetom su me bockali po guši i po glavi. Tukli su me i nogama, a onda su me udarali i po polnim organima." Drugi logoraši su mu pričali da su i oni isto ovako prebijani. Dešavalo se da su na ovakav način logoraše prebijali i u toku dana.

Dokaz: svedok 221/94-1.

1.14.1.2.1.6. Svedok 488/94-4 opisuje prebijanja: "Po prelasku poslednje grupe u FACE 6  , oko 31.08.1992. godine, jedan broj ljudi izvode svake noći i prebijaju. Posebno su prebijali K. M, K. R, K. M, K. A, Ð. N, Ð. Z, Ð. M, DJORDJIĆ RAJKU i dr. To rade četiri dana, a onda malo prestaju, pa ponovo nastavljaju." Svedoka su četiri puta tokom dana izvodili ispred hangara i prebijali: DELIĆ, ČAMDžIĆ, NERMIN, OSMO DEDIĆ, KEMAL MUDERIZOVIĆ i MRNDžIĆ.

Grudni koš mu je posle drugog prebijanja tako otekao da više dana nije mogao da legne, a ako bi i legao imao je strahovite bolove i gušenje.

Dana 17.11.1992. godine ubacili su drvene ramove za krevete. DELIĆ je tog istog dana izveo svedoka, M. Ð, D. Ð, ÐORÐIĆ RAJKA, Ð. S, V. R. i K. M. Počeo je da ih udara prvo nogama, a zatim jednom fosnom debljine 5 cm i širine 20 cm, koja je bila dugačka oko 1.5 m. Pošto ih je sve udarao po ledjima i drugim delovima tela, svi su padali, a neki su ostali onesvešćeni, pa su morali da ih vuku natrag u hangar.

1.14.1.2.1.7. Stražari su u toku noći 11. jula 1992. godine prozvali 12 logoraša, a medju njima i svedoka 488/94-1. Na vratima ih je sačekivao DELIĆ, jurišao besan na svakoga i izbacivao napolje, pa je tako uradio i sa svedokom.

Čim se našo napolju: "... odmah su mi preko glave nabili vojničku bluzu i svezali je tako da ništa nisam mogao da vidim, pa su me odveli, koliko sam mogao da odredim, do zida hangara. Tu sam morao da stanem sa raširenim nogama i sa šakama iza vrata sa ukrštenim prstima. Odmah sam dobio strašan udarac izmedju nogu i počeli su da me pitaju da li znam gde mi je ćerka (sledi ime) i da mi govore kako je ona tu u bunkeru i kako se oni iživljavaju sa njom. Ja sam znao gde mi je ćerka i ništa nisam govorio. Potom su počeli da me tuku po svim delovima tela i, koliko sam mogao da ocenim, udarali su me šakama, pesnicama, čizmama i još nekim predmetima, da bi na kraju dobio jedan jak udarac u predelu jetre od koga sam pao. Nakon ovoga, DELIĆ je rekao da prestanu da me tuku, te sam ja nekako uspeo da se uvučem u hangar. Posle ovog prebijanja oporavljao sam se desetak dana."

1.14.1.2.1.8. Jedne noæi su DELIĆ, "ZENGA" i "SEJO" izveli svedoka 65/1-95. DELIĆ i "ZENGA" su ga tukli šakama po celom telu. Od udaraca mu se kočila vilica. Posle su mu naredili da legne na zemlju i da raširi ruke, zapretivši mu da će da ga ubiju ako se usudi da spusti ruke. Onda su gazili po njemu i udarali ga. DELIĆ ga je gazio po grudima i stomaku. Zatim su ga naterali da ustane i da stoji pored zida. "ZENGA" je svedoka udario 6 puta tako snažno šakama po glavi da je svedok skoro izgubio svest. Posle ovoga 20 dana nije mogao da se pomeri i mokrio je krv.

1.14.1.2.1.9. DELIĆ je u toku dana izvodio logoraše i tukao ih. Jednog dana je BOŠNjAK, koga zna od ranije, pitao M. V. iz Bradine da li je svedok 488/94-7 taj koji je zaustavio konvoj sa municijom. M. V. je odgovorio da jeste, pa je BOŠNjAK izveo svedoka, koga je prvo udario šakom po licu, rasekao mu usnu i povredio jedan zub koji mu je kasnije ispao. Od udarca je pao, a ovaj je nastavio da ga udara daskom "peticom", kojom su se podupirala vrata hangara. "Tukao me je ivicom daske po ledjima, slabinama, nogama. Tukao me je i po prstima na rukama. Ja sam prokrvario iz usta i iz prstiju. Cela tuča je trajala oko 10 minuta, ali sam ja bio toliko pretučen da sam jedva ušao u hangar i tada sam se onesvestio...".

Tukao ga je pred pripadnicima HVO-a, koji su sa njim došli iz Konjica, i pred stražarima. Oko 10 dana nije mogao da ide za hranu, pa su mu drugi donosili po parče hleba. Sutradan je DELIĆ doveo lekara, koji je svedoku dao dve injekcije, te se malo oporavio. Desetak dana kasnije, izveo ga je DELIĆ. Tu je čekao OSMAN DEDIĆ.. DELIĆ mu je je naredio: "... da ostavi pušku i da krene na FACE="Symbol">c posao FACE="Symbol">c , odnosno, da počne da me tuče...". Udarao ga je nekim bokserom. Izbrojao je oko 70 udaraca a zadato mu je, najmanje, 150 - svi po ledjima i uz kićmeni stub. DELIĆ je uvek, kada je ulazio u hangar, naredjivao ponekom da ustane, podigne ruke uvis i onda ga tukao. Svedoka je jednom tako tukao da mu je slomio dva rebra.

1.14.1.2.1.10. Izveli su svedoka 243/95-4 napolje. SALKO je odmah pucao iz puške pored njegove glave, a posle ga je udarao. "ZENGA" i KEMO su ga tukli bezbol palicom po svim delovima tela, a naročito po nogama.

1.14.1.2.1.11. Svedoka 236/94 su 31.05.1992. godine, noću oko 01.30 časova, prozvali i izveli iz hangara na nekoliko metara od vrata. Tu su bila dvojica koja su ga pitala za radio-stanicu i PAM (protivavionski mitraljez). Kako on nije odgovorio, počeli su da ga tuku nekim drvenim motkama. Posle prvih udaraca je pao onesvešćen. Tukli su ga i dalje. Kada bi povremeno dolazio svesti, ponovo su mu postavljali ista pitanja, govoreći mu "da ima da ih rodi". Ne zna čime su ga sve tukli, ali je zapazio da su upotrebljavali draču (bagremovo drvo sa trnjem). Osvestio se u hangaru. Tražio je vode. Došao je DELIĆ i dao mu ampulu "Novalgetola" za smirenje bolova. Izneli su ga napolje, a potom opet vratili u "6" gde je prenoćio. Sledećeg jutra je prebačen u Dom zdravlja u Konjicu, gde su snimanjem utvrdili da mu je desna ruka polomljena. Odatle je prebačen u OŠ "3. mart", u "bolnicu za četnike". Posle četiri dana je vraćen u logor, u "22".

1.14.1.2.1.12. Svedoka 412/94-15 su dva puta izvodili i ispred hangara prebijali DELIĆ HAZIM, LANDžO ESAD zv. "ZENGA" i ĆOSIĆ ADEM, koji su, inače, najviše tukli sve logoraše. Tukli su ih drvanim palicama, čizmama i dr.

1.14.1.2.1.13. Muslimanski stražari su ih tukli po tri puta svaki dan rukama, nogama, puškama, držalicama krampova, bezbol palicama, daskama i dr. Jednom prilikom su svedoku 274/95 polomljena tri rebra sa desne strane. Inače, tukli su ga po svim delovima tela.

1.14.1.2.1.14. Svedok 221/4-6 je više puta izvodjen iz hangara i prebijan. Kada bi padao u nesvest, zvali bi logoraše da ga unesu unutra.

1.14.1.2.1. Svedoka 488/94-7 su jednom izveli DEDIĆ i "CRNI", pretukli ga i ponovo vratili u hangar. Tom prilikom su mu levo stopalo prignječili vratima, tako da 10 dana nije mogao da hoda.

1.14.1.2.1.16. "ZENGA" je 27.06.1992. godine prebio svedoka bezbol palicom.

Dokaz: svedok 688/94-7.

1.14.1.2.1.17. Jednom je upao neki muslimanski vojnik, za koga je čuo da je iz Foče, i, dok su ležali na podu, sve ih tukao nogama i rukama. Bio je vidno pijan.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.14.1.2.1.18. Dok su prebijali svedoka 148/95 i njegovog brata od tetke, prisutni JASMIN GUSKA je vrištao od zadovljstva. Svedoka je poznavao od ranije.

1.14.1.2.1.19. DELIĆ HAZIM je imao običaj da "Fićom" udje u hangar, juri logoraše i odredjuje pojedince, koje bi zatim izvodio napolje i prebijao ih. Isto tako mu je bio običaj da dodje noću i da ih udara bezbol palicom.

Dokaz: svedok 221/4-5, 243/95-7, 221/4-6 i 412/94-23.

1.14.1.2.2. "T U N E L" - "9"

1.14.1.2.2.1.Svedok 221/4-5 kaže da su ih već prve noći po dolasku izvodili iz "9" napolje i prebijali. Posle toga su zvali druge logoraše da ih unesu u "tunel". Čuli su njihove jauke i zapomaganje. Prve noći su prebijeni: M. Ž, ÐORÐIĆ RAJKO, M. D, M. V. i dr. I posle toga su svaki dan na ovakav način prebijali logoraše. Prozivanja i batinanja su vršena iz osvete, jer su prozivani oni koji su se zamerili nekom muslimanu, koji bi zbog toga tražio da se odredjeni logoraši prebijaju. Pored ovoga, zatvorenike su batinali i tako što bi više stražara upadalo u "tunel" i tuklo sve odreda. Izvodili su po desetak zatvorenika, postrojavali ih uza zid "9" sa šakama iza vrata, okrenutih ka zidu, a zatim bi ih udarali bezbol palicama i drugim predmetima. Ovo je naročito radio DELIĆ, koji je bio jedan od najjačih. On je logoraše najviše tukao bezbol palicom.

1.14.1.2.2.2. Svedok 488/94-5 je oko 15.07.1992. godine odveden na saslušanje kod "FOČAKA", koji je bio fin pa ga je èčak ponudio i cigaretom. Raspitivao se za neko oružje i od svedoka je tražio da mu kaže gde je neki pištolj. Ovaj to nije znao. Poveli su ga natrag. Usput je, pre ulaska u "tunel", naišla grupa od oko 15 mladih i pijanih stražara. Počeli su da ga tuku, ali nisu mogli jako da udaraju. U jednom trenutku je naišao neki čovek i snažno ga udario nogom u grudi. Kada je svedok od tog udarca pao na zemlju, taj čovek ga je bacio niz stepenice prema ulaznim vratima "9". Udario je glavom u gvozdeni prag. Koža je prsla i pojavila se guta koja mu još stoji. Da li je bilo preloma kostiju, to ne zna. Opet su ga tukli i ubacili medju ostale. Možda je čovek koji ga je udario, bio i "FOČAK". Svedok nije siguran, jer, s obzirom na prilike, nije mogao dobro da vidi. DELIĆ je jednog jutra izveo svedoka u grupi od pet logoraša i postrojio ih radi vršenja male nužde. Tu je video svoje komšije BALIĆ ALIJU iz sela Bala i SPILjAK EMINA iz sela Šunja. Njih dvojica su rekla DELIĆU da udari prvog po redu. Prvi logoraš po redu je, inače, bio svedok. DELIĆ ga je iz sve snage udario bezbol palicom po desnoj strani grudi. Posle toga su ga vratili u "9". Tom prilikom su mu slomljena dva ili tri rebra i napukla mu jetra, a zadobio je i unutrašnje povrede. Imao je dva meseca veliki otok na desnoj strani grudnog koša. Nikakvu lekarsku pomoć nije dobio.

1.14.1.2.2.3. Svedoka 221/94-3/1 su, jedan sat po smeštaju, izveli napolje i prebili. Ne zna ko je to učinio, jer je bio mrak a oni koji su ga prebili nosili su uniforme.

1.14.1.2.2.4. U "tunel" su ulazili sa gas-maskama na licu, da ih logoraši ne bi porepoznali, i tukli ih dr žalicama raznih alata, kundacima i dr. "Svakog dana su, u krug ispred ulaza u tunel, dovozili po kamion držalica od motika i drugih alatki. Tokom noći su tim držalicama toliko tukli uhapšene Srbe da bi se one polomile." Logoraše su stalno psovali, nazivali ih četnicima i vredjali ih na razne načine. Na pitanje zašto ih tuku, odgovarali su im da ih tuku zato što su Srbi.

Dokaz: svedok 234/95-11.

1.14.1.2.2.5. Svedoka 243/95-8 su tri puta izvodili i prebijali. Kada je svedok jednom, oko 10.06.1992. godine, izveden na prebijanje, logoraši su, po zvuku, brojali udarce i izbrojali da je udaren više od 200 puta. Tada ga je tukao "ZENGA", koji ga je udarao bezbol palicom, uglavnom, po nogama i rebrima. Nisu mu samo noge bile otečene i crne od modrica, nego i drugi delovi tela. Zbog toga 20 dana nije mogao da stane na noge.

1.14.1.2.2.6. DELIĆ je najviše prebijao bezbol palicom. Tukao je po mišićima nogu i ruku, tako da se koža odvajala od mišića i stvarali su se veliki plikovi i rane. Posle bi naterao logoraše da sednu na beton. Bilo je ljudi, kao J. D, koji su dobili i po 280 udaraca. DELIĆ je dovodio neke nepoznate, govoreći da su oni HOS-ovci i da će ih sve pobiti. Ti nepoznati su tukli svedoka 260/94.

1.14.1.2.2.7. Pred svedokom 509/94-5 su tukli i mučili njegovog oca. Izveli su više logoraša iz "9", postrojili ih, naredili im da dignu ruke iznad glave i da šake sa ispruženim prstima naslone na zid. Svedokov otac je imao, od ranije povrede, trajno zgrčen mali i domali prst desne šake. Primetivši to, jedan musliman mu je, pokušavajući da ga isprovocira zbog tog deformiteta, opsovao četničku majku. Izveli su ga iz stroja, stavili šaku na beton i kundakom udarali da bi mu ispravili savijene prste. Prsti su mu od udaraca zdrobljeni.

1.14.1.2.2.8. Svedokinja 412/94-27 je više puta čula kako tuku pojedince i kako oni vrište. Više od 10 puta je videla kako izvode njenog muža i sina. Najviše su ih tukli DELIĆ i "ZENGA". Na grudi njenog muža su stavljali sanduk sa municijom po kome je "ZENGA" zatim skakao. Videla je kako tuku Ð. B, kao i druge. Ova dva dvojica su najviše tukla logoraše.

1.14.1.2.3."STACIONAR" - "22"

1.14.1.2.3.1.Svedok 221/94-1 kaže da ih u "stacionaru" - "22" nisu sistematski prebijali, ali su logoraše udarali kundacima, nogama i dr, kada bi ih izvodili napolje da vrše malu nuždu. Nisu mogli da vide ko ih je tukao, pošto su im preko lica navlačili platnene kape.

1.14.1.2.3.2. Pojedince su izvodili iz "22" i prebijali ih, bez obzira na to što su u njoj bili smešteni najteže povredjeni. Tako su KEMO i "CRNI" prebili svedoka 488/94-7, udarajući ga najviše po slabinama. Mada je DELIĆ tome prisustvovao, nije ga tukao.

1.14.2. D R U G I  V I D O V I  M UČ E Nj A

1.14.2.1. - P O V R EÐ I V A Nj E  O Š T R I M  P R E D M E T I M A

1.14.2.1.2. "ZENGA" je jednome od braće Ð. odsekao uho.

Dokaz: svedok 147/95.

1.14.2.1.3. "ZENGA" je imao običaj da ide po hangaru i da nožem PAP-ovke ubada logoraše u razne delove tela.

Dokaz: svedok 260/94.

1.14.2.1.4. Svedok misli da je DELIĆ jednom mladiću, koji se verovatno prezivao D, malim ekserom ukucao kokardu u čelo. Taj mladić je kokardu nosio pre rata. Taj momak je i sada živ.

Dokaz: svedok 445/95-22.

1.14.2.1.5. Supruga logoraša Ð. S. je ispričala svedokinji 221/4-3 da su njenom mužu odsekli uvo. Svedokinja ga je kasnije videla u logoru sa odsečenim uvom. I drugi svedoci ovo potvrdjuju. Izgleda da je to uradio BALIĆ REDŽO.

Dokaz: svedok 380/94, 260/94 i 292/3-95.

1.14.2.2. - Š A H T O V I

1.14.2.2.1. Jedno od najsvirepijih mučenja je bilo držanje logoraša u šahtovima, koje je bilo dugotrajno i koristilo se u raznim prilikama.

1.14.2.2.2. U šahtovima su bili:ÐORÐIĆ RAJKO, Ž. Ž, K. J, K. R, MILOŠEVIĆ ŽELjKO, pre nego što su ga ubili , M. B, M. D, M. R, M. V, M. R, S. N. i mnogi drugi. Više njih je u šahtovima bilo po nekoliko puta.

1.14.2.2.3. Ovaj oblik mučenja su primenjivali: PAVO MUCIĆ, DELIĆ HAZIM, LANDŽO ESAD - "ZENGA", dva brata MACIĆA, OSMO DEDIĆ, "ŠEKI", "RAMBO" i drugi.

1.14.2.2.4. Oko 10. juna 1992. godine, sve logoraše iz "9" su, posle saslušanja, podelili u dve grupe. Verovatno je u prvoj bilo 17, a u drugoj 18 logoraša. Prva sa RAJKOM ÐORÐIĆEM je, uz batinanje, strpana u betonski šaht. Otvor šahta se nalazi na oko dva metra iznad zemlje, dimenzija 2-2.5 dž 2-2.5 m, sa približno istom dubinom. Poklopac šahta su zatim zatvorili, a otvore za ventilaciju su zapušili. Pojedini logoraši su ubrzo, usled nedostatka kiseonika, počeli da se guše i da paniče. Šaht su otvorili nakon 9 sati, izvukli RAJKA ÐORÐIĆA, tukli ga i vratili natrag. U šaht su ubacili nešto hrane i opet ga zatvorili. Kada je prošlo još 3-4 sata, šaht su ponovo otvorili. Svi logoraši su bili bez svesti. Izvukli su ih napolje, prebili i, kada su došli k sebi, postrojili.

Okolo su bili stražari sa puškama uperenim u njih. DELIĆ je još prilikom smeštanja u šaht naredio da se taj prostor ogradi žicom, da se postave mitraljezi, rekavši im da će svi biti streljani. Tada se pojavljuje PAVO MUCIĆ, koji izvodi iz stroja RAJKA ÐORÐIĆA i još 6 logoraša. Govori im kako nije trebalo da rade ono što su radili i da će zbog toga biti streljani posle ostalih koji su bili s njima u šahtu. Tada se pojavljuje neki crni "Golf" u kome se nalazi jedan čovek, koji im kaže da ne rade to što su započeli. Prebijaju ih i vraćaju u "tunel", a u šaht stavljaju drugu grupu, u kojoj se ponovo nalazi RAJKO ÐORÐIĆ. Po izvodjenju ove grupe iz šahta, RAJKA ÐORÐIĆA i M. D, prvo primoravaju da skinu odeću, a zatim ih drže u šahtu sa vodom. Pošto je visina vode bila iznad glave, nisu mogli da stoje na dnu, nego su morali da stoje na gvozdenim merdevinama za silazak u šaht. Posle toga su ih izlagali jakom suncu - da se "sunčaju". Nakon dva-tri dana ponovo u šaht odvode M. D, i M. R, koji je, sakrivenim žiletom, pokušao da izvrši samoubistvo.

Dokaz: svedok 488/94-5, 488/94-3, 221/4-5, 65/1-95, 412/94-23, 488/94-4 i 509/94-5.

1.14.2.2.5. RAJKO ÐORÐIĆ, veoma ugledan u Konjicu i okolini, jedan od najviše ponižavanih i mučenih Srba u logoru, ovako opisuje boravak u šahtovima: "Nakon saslušanja obavljenog 10.06.1992. godine, DELIĆ me je sa grupom od oko 16 Srba smestio u šaht dubine oko 3 m i približnih dimenzija 2.5 m dž 2.5 m. Zapušili su ventilaciju. Gušili smo se, a neke je uhvatila panika, pa su vikali i tražili da se šaht otvori. Time su povećali potrošnju kiseonika i izazvali još veće gušenje. Poklopac je samo tri puta na kratko otvaran. Kada smo izašli, svi smo bili omamljeni, a neki su bili u nesvesti. Svi smo posle prebijeni. Mene je stražar "RAMBO" prebio, udarajući me držalicom od lopate po ledjima, glavi i drugim delovima tela. Ispred šahta je bila postrojena druga grupa. Mene su stavili ispred te grupe, a ostale vratili u FACE="Symbol">c 9 FACE="Symbol">c . Potom su u šaht smestili drugu grupu u kojoj sam opet bio ja...

"... U tom istom šahtu sam sa ovom drugom grupom proveo zatvoren ceo taj dan, celu noć i sledeći dan, sve dok nas nisu izneli napolje. Ovde sam ovom prilikom, već omamljen, gubio svest, padao u očajanje i želeo da budem mrtav. Neopisivo je težak taj oseæaj koji sam imao i patnje koje sam preživeo. Da bih nekako sebi olakšao situaciju, verovatno instiktivno, poskidao sam svu odeću sa sebe, tako da bio sam bez odeće kada su nas izneli iz šahta. Prilikom izlaska su nas tukli a zatim vratili u FACE="Symbol">c 9 FACE="Symbol">c ...".

Dana 12. juna posle saslušanja, DELIĆ je Ðordjića ponovo smestio u šaht, koji je bio manji od prvog u kome je bilo vode. On je pokušavao da ostane na metalnim prečkama stepenica, ali ga je jedan stražar, udarajući ga nogom, gurao u dubinu šahta. Pokušavao je da stoji na stepenicama, ali su ga stalno gurali da bi bio u vodi. Posle ga prebacuju u drugi šaht, u koji ubacuju prvo M. D, a potomŽ. Ž. i M. R, koji je bio u očajnom psihičkom stanju. Pokušao je da seče vene, ali ga je svedok sprečio i bodrio ga. Dok je bio samo sa M. D, stražari su otvarali poklopac šahta i mokrili po njima. "... bodrio sam sam sebe da izdržim sve ove muke, jer sam shvatio da žele mučenjem da me ubiju, pa sam rešio da moram sve da izdržim i da ostanem živ." Tu je ostao dve noći i dva dana.

Kada su ih 15.06.1992. godine izvukli iz šahta, PAVO MUCIĆ im je pored šahta saopštio da su Srbi granatirali Sportsku halu na Musali i da je ubijeno 13 Srba. Potom su ih vratili u "9". (Postoje jake indicije koje govore o tome da su muslimani ovo uradili).

1.14.2.2.6. Svedok 243/95-12 se seća da su ih 11.06.1992. godine smestili u šahtove. U šahtu je sa svedokom bilo ukupno 17 logoraša. Zapušili su otvore za ventilaciju, tako da su se gušili. Kasnije su ga ponovo držali u šahtu tri dana. Tu je sa RAJKOM ÐORÐIĆEM bio dva dana. Posle je bio jedan dan i jednu noć sa M. R, a još kasnije sa ŽELjKOM MILOŠEVIĆEM, koji je docnije ubijen.

1.14.2.2.7. Grupa od 63 Srbina iz Brdjana, koja je 15.06.1992. godine dovedena u logor, istog dana je, posle oduzimanja stvari, smeštena u 6 šahtova. Svedok 440/94-1 je bio sa još petoricom. U jednom šahtu je bilo zatvoreno 18 ljudi. Šahtove su zatvorili metalnim poklopcima, obezbedili katancima i zapušili otvore za ventilaciju. Zatvorenici su ubrzo počeli da se guše usled nedostatka vazduha. Držali su ih dva sata i sve ih, osim grupe u kojoj je bio svedok, izveli napolje. Svedoka i one koji su bili s njim, držali su 24 časa. Onesvestio se i kada je došao svesti video je da ga stražar "KRAVAR" poliva vodom. Psovao mu je četničku majku i pitao ga je gde su mu gusle, jer svedok svira gusle. Onda ga je LANDžO ZIJA zv. "ZENGA" udarao držalicom od krampa po podkolenici leve noge i, zgulivši mu kožu, tako povredio kost da svedok nije mogao dva meseca da stoji. Jedan od prisutnih stražara ga je udario ciglom u glavu iznad desnog uha. Pored navedenih, u svemu je učestvovao i DELIĆ HAZIM. Svedok 178/94 je doveden sledeći dan i smešten u šaht zajedno sa ostalima.

1.14.2.2.8. Odmah po dolasku, oko 15. juna, svedoka 147/95 i druge su smestili u šahtove. Sa njim je u šahtu veličine 1.5 m dž 1.5 m. bilo ukupno pet logoraša. Voda mu je dopirala do kolena. U ovom šahtu su ga držali pet sati. Neke su držali i duže. Bilo je većih šahtova, u kojima je bilo i više ljudi. Odatle su ih ubacili u "6".

1.14.2.2.9. Svedok 630/1-9 4 je bio i u šahtu sa vodom, koja mu je dopirala do guše, gde je satima bio neprekidno zatvoren.

1.14.2.2.10. Prilikom vadjenja iz šahta, svedoka 440/94-1 je neko udario ciglom u glavu.

1.14.2.3. - LAŽNA STRELjANjA

1.14.2.3.1. Jedan od vidova zastrašivanja je bilo "streljanje".

DELIĆ je noću izvodio po pet-šest logoraša ispred vozila, koji su morali da gledaju u upaljene farove. Pitao bi svakoga za poslednju želju. Ljudi su govorili. Posle bi postrojenim stražarima komandovao: "Puni! Nišani! Pali!". Stražari bi pucali iznad glava. Nekada se ovo ponavljalo.

Slièno ovome je radio i "ZENGA", koji je tako izvodio i zastrašivao Ð. M.

Dokaz: svedok 100/94, 221/4-5 i 488/94-1.

1.14.2.3.2. Sličan slučaj rečito opisuje svedok 260/94: " DELIĆ je jedne noći oko 11.00 sati izveo 5 logoraša, medju kojima sam bio i ja. Naredio nam je da gledamo u upaljene farove "Fiće" kojim je došao. Ispred nas je postrojio 6 stražara sa puškama i naredio im da stave metak u cev. Pitao je svakog pojedinačno koja mu je poslednja želja. Neki su rekli da bi voleli da vide decu, neki nešto drugo, a ja sam ćutao. DELIĆ je prineo cev pištolja mom čelu i opet zahtevao da kažem svoju želju. Kako sam ja i dalje ćutao, naredio je stražarima da pucaju u nas. Stražari su pucali preko naših glava. Ponovo mi je prislonio cev na slepoočnicu i pitao FACE="Symbol">c Da li si se usro? FACE="Symbol">c ".

1.14.2.4. - "PUCANjE"

1.14.2.4.1. Iz metka bi izvadili zrno, cev naslanjali na čelo i pucali. Čovek nikada nije znao da li je metak sa ili bez zrna, a zadobijao je opekotine od barutnih gasova.

"ZENGA" je izvadio zrno i barut iz metka, naslonio pušku na čelo jednog mladića i povukao obarač. Mladić je pao u nesvest. Ovo je uradio u hangaru pred svima, a nekima je to radio i napolju. Pucao je u glavu, telo ili polne organe, tako da su logoraši zadobijali opekotine i druge povrede.

Dokaz: svedok 100/94, 86/1-95, 236/94 i 260/94.

1.14.2.5. - "K L A Nj A"

1.14.2.5.1. Izvodili su logoraše, pretili klanjem, prevlačili nožem preko vrata i dr.

Dokaz: svedok 488/94-6.

1.14.2.5.2. Jedne noći su prvo izveli "T." napolje, a potom i svedoka 221/4-5. Video je da "T." leži na zemlji. "FOČAK" je pitao svedoka: Zašto si ubio FACE="Symbol">c T FACE="Symbol">c ?" Svedok je odgovorio da ga nije ubio. Onda su ga naterali da klekne i da se rukama osloni o zemlju. OSMAN DEDIĆ ga je uzjašio i tupom stranom noža prevlačio preko vrata, a "FOČAK" mu je gurao cev od puške u usta. Posle su mu naredili da pozove Ð. N. i Ð. M, pa su njih dvojica uneli "T." u hangar i tada su videli da je isprebijan, ali živ. Pored ove dvojice, u svemu su učestvovali i drugi stražari. Mada su imali čarape preko lica, svedok ih je poznao po glasu, hodu, izgledu tela i dr.

1.14.2.5.3. Sličnu situaciju opisuje i treći svedok 488/94-5: "Prve četiri noći po prebacivanju u "6", polovinom septembra, počeli su da izvode i prebijaju jednog po jednog. Izvodili su mene, Ð. M, Ð. Z, K. A. i K. R. Ovo su radili stražari ČAMDžIĆ ZAJKO, OSMAN DEDIĆ i KEMAL MUDERIZOVIĆ. Četvrte noći sam video da se oko I.D, koji je ležao, nalazi nešto mokro, pa sam mislio da je zaklan. Rekao sam stražarima KEMI i OSMANU da ga ne muče nego da ga ubiju. Uperili su mu bajonete u grlo, preteći mu da će ga zaklati. Zatim su ga naterali da legne i da se pravi da je mrtav. Onda su izveli K. A. i K. R, pa su i njima pretili klanjem. Od mene i I. D. su zahtevali da ih tučemo. Mi to nismo hteli. Prilikom vraćanja u hangar, ČAMDžIĆ mi je nabio cev od puške u rebra i gurnuo me je tako jako da 20 dana nisam mogao da stojim."

1.14.2.6. - MOKRAĆA

1.14.2.6.1. Sve logoraše bi postrojili pored kanala i terali ih da mokre. Posle toga bi izdvojili jednog od logoraša i naterali ga da pije mokraću. Bilo je i drugih situacija u kojima su činili ovo isto.

Dokaz: svedok 221/4-5 i 234/95-12.

1.14.2.6.2. DELIĆ je svedoka 221/94-3 više puta naterao da pije mokraću.

1.14.2.7. - "K O R D A"

1.14.2.7.1. Specijalitet LANDŽO ESADA, zv. "ZENGA" bio je da logorašima vezuje "kordu", kako u tom kraju zovu sporogoreći štapin. Na taj način je mučio M. V. i V. R, kojima je "kordu" vezao oko pojasa, provukao je izmedju nogu i oko polnih organa i jedan kraj stavio u čmar. Zatim im je navlačio pantalone, paleći drugi kraj fitilja koji se nalazio sa spoljne strane.

Nesrećnici, koje je ovako mučio, morali su da trče vrišteći od bolova. Zadobijali su opekotine, tako da je na nekim mestima meso bilo spaljeno. Rane su sporo zarastale. Od ovakvog načina mučenja, bivši logoraši i sada imaju ožiljke. "ZENGA" je ovo radio pred drugim logorašima, a neke je izvodio napolje. Posle ovoga bi neke i pretukao. Na ovakav način se iživljavao i sa Ð. Ve. Ð. V., B. D, ŠUŠIĆ SLAVKOM, pre nego što je ubijen, i drugima.

Dokaz: svedok 243/95-8, 260/94, 488/94-2, 412/94-15, 243/95-7, 380/94, 221/4-5, 221/94-1, 688/94-7, 147/95, 243/95-4, 86/1-95, 100/94 i 454/95-19.

1.14.2.7.2. Svedok 688/94-7 kaže: "... bolovi su bili tako strašni da se i sada zgrozim pri sećanju na jauke tih nesrećnika kojima je to radio...".

1.14.2.7.3. Svedok 630/1-9 4 izjavljuje da su pored paljenja štapina oko tela, neke mazali lepkom, a zatim po tome posipali barut i palili ga.

1.14.2.7.4. Svedoku 234/95-12 su sipali barut u čmar i palili ga.

1.14.2.8. - P A Lj E Nj E   B E N Z I N O M

1.14.2.8.1. "ZENGA" je polivao benzin po pantalonama B. D, a zatim ih palio. Pantalone bi zahvatio plamen, stvarajući velike i jake opekotine. B. D. je imao tako teške opekotine da su mu se videle kosti cevanice. Na isti naèin su paljeni i D. N, B. M, M. S, S. iz Cerića i još neki.

Dokaz: svedok 100/94, 243/95-4, 147/95, 488/94-1, 221/4-6, 688/94-7, 243/95-8, 221/94-1, 260/94, 274/95, 283/94 i 454/95-19.

1.14.2.8.2. "ZENGA" je polivao ljude benzinom, terao ih da piju benzin i palio ih po ustima, rukama, nogama i drugim delovima tela. Na ovaj način je mučio Ð. M, M. V. i B. D.

Dokaz: svedok 412/94-23.

1.14.2.8.3. Svedok 412/94-15 kaže da ga je "ZENGA" izveo napolje, polio mu podkolenice benzinom i zapalio ih. I sada mu se vide ožiljci na desnoj nozi.

1.14.2.9. - PEČENjE USIJANIM PREDMETIMA

1.14.2.9.1. LANDžO ESAD, zv. "ZENGA" je usijanim nožem spalio jezik i uši Ð. M. i zavlačio mu vrelu pincetu u uši, a K. M. je terao da drži usijani nož u rukama, od čega je zadobio jake opekotina. Posle mu je skinuo pantalone i pekao ga i po drugim delovima tela. Nož ili pincetu je grejao ili na rešou ili iznad zapaljenog benzina, koji bi prosuo i sam zapalio, a ponekad je to činio i nad vatrom koju su ložili stražari. Grejali su kablove i terali logoraše da ih drže u rukama. Pekli su im tabane.

Dokaz: svedok 86/1-95, 243/95-4, 488/94-1, 234/95-11, 488/94-7, 221/94-1, 260/94, 221/4-6, 100/94, 274/95 i 283/94.

1.14.2.9.2. Svedok 243/95-8 kaže da je "ZENGA" jednog dana u julu mesecu 1992. godine prosuo po podu hangara benzin i zapalio ga. Na njemu je usijao pincetu i njom pekao svedoku jezik, usne, nos i oba uha. U uši mu je zavlačio usijanu pincetu i pri tom mu probio bubnu opnu levog uha. Od tada svedok slabije čuje. Pre ovoga je usijanim bajonetom pekao K. M. po rukama, a D. N. po nogama.

1.14.2.9.3. Svedoku 221/94-3/1 je "ZENGA" usijanim nožem pržio obe podlaktice sa unutrašnje strane i potkolenice.

1.14.2.9.4. Usijali bi velike makaze i njima stezali oko vrata logoraše. Svedok 380/94 je video da je G. M, koji je bio i u šahtu, imao povrede takve vrste.

1.14.2.9.5. "ZENGA" je usijanim bajonetom pekao pojedine delove tela B. D.

Dokaz: svedok 243/95-7.

1.14.2.10. - S T R U J N I   U D A R I

1.14.2.10.1. DELIĆ HAZIM je spravom za uterivanje stoke u kamion zadavao logorašima strujne udare. Logoraši su od toga trpeli užasne muke. Ovo je više puta radio svedoku 221/4-5 i drugima. Svedok 100/94 je video kada je tako mučio bivšeg milicionara D.

Dokaz: svedok 65/1-95 i 509/94-5.

1.14.2.11. - GAS-MASKE

1.14.2.11.1. Logorašima su stavljali gas-maske na lice i zaptivali otvor za dovod vazduha, tako da su se oni gušili i posle nekoliko minuta padali u nesvest.

Dokaz: svedok 100/94.

1.14.2.11.2. "ZENGA" je izveo iz hangara svedoka 488/94-1 i logoraša koji se preziva G. Stavio im je gas-maske na lice,čvrsto stegao i zapušio filtar. Svedoka je gurnuo u hangar i naredio mu da ne dira gas-masku sve dotle dok ga on ne pozove. Svedok je nekako uspeo da pomeri obrazinu i da dodje do vazduha. "ZENGA" mu je posle pet minuta skinuo gas-masku sa lica.

1.14.2.11.3. DELIĆ i "ZENGA" su jednom prilikom, pred svima u hangaru, stavili svedoku 412/94-15 gas-masku na lice i tukli ga. Svedok misli da se posle oko tri sata onesvestio. Osvestio ga je T. D, koji je našao malo vode i polio ga.

1.14.3. - O S T A L E  V R S T E  M U Č E Nj A

1.14.3.1. Terali su logoraše da rade sklekove, iako su svi zatvorenici bili u jako lošem stanju. Onaj ko to nije mogao da uradi, udaran je vrhovima čizama u stomak, po grudima, glavi i po drugim delovima tela. Logoraši su od toga padali u nesvest. Tada bi "ZENGA", koji se u ovome naročito isticao, naredjivao takvim logorašima da dobro rašire noge i počeo bi da ih udara po mošnicama. Pri tom im je psovao četničku majku i pretio im da će ih sve tako onesposobiti da nijedan neće moći da ima decu.

Dokaz: svedok 260/94,100/94, 147/95 i 221/4-6.

1.14.3.2. Često su Srbe u logoru primoravali da satima pevaju muslimanske pesme. Onaj koji bi odbio, tučen je.

Dokaz: svedok 412/94-23, 221/4-6, 221/4-3, 243/95-7, 234/95-12 i 221/4-5.

1.14.3.3. Dešavalo se da sve logoraše izvedu napolje, narede im da se skinu do pola goli, da posedaju na beton po velikoj vrućini i da glasno, u horu, ponavljaju za nekim od stražara muslimanske molitve na arapskom "Alah ekber" i dr. Molitve su morali da izgovaraju i u drugim prilikama. To je trajalo satima i često se ponavljalo.

Dokaz: svedok 147/95, 243/95-7, 488/94-7, 234/95-12 i 221/4-5.

1.14.3.4. Logoraše bi postrojili jednog prema drugom, a zatim bi ih naterali da se medjusobno udaraju iz sve snage. Onaj koji ne bi udarao jako, dobijao bi batine od stražara.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.14.3.5. "ZENGA" je terao da bije brat brata ili otac sina. Primorao je i braću da se medjusobno šamaraju.

Dokaz: svedok 147/95, 86/1-95, 488/94-7 i 412/94-23.

1.14.3.6. DELIĆ HAZIM je opijao M. V. i M. Ž. i terao ih da imitiraju vožnju automobilom. Unaokolo su stajali stražari, civili i neke devojke, koje su dovodili da prisustvuju ovakvim "zabavama". Smejali se i tukli ovu dvojicu. Ovo se često ponavljalo sa M. V. On je morao na brzinu da popije litar konjaka ili rakije i da po DELIĆEVIM komandama "vozi": menja brzine, koči, daje gas, oponaša zvuk motora i dr. Ovome su prisustvovali i logoraši iz "9". Organizatori su bili MUCIĆ ZDRAVKO i DELIĆ HAZIM. MUCIĆ je "zabavu" snimio video-kamerom.

Dokaz: svedok 243/95-8, 412/94-23, 221/4-6, 221/4-5 i 236/94.

1.14.3.7. 221/94-3/1 Svedoči da ga je DELIĆ naterao da za jedan minut i 15 sekundi popije litar rakije, a zatim ga je primoravao da imitira vožnju automobilom. Svedok je morao da trči po krugu, oko teretne vage, i da imitira držanje volana, da menja brzine i da oponaša zvuk motora. Okolo su bili stražari koji su ga udarali kada bi prolazio pored njih. Na ovaj način su se svakodnevno zabavljali, a u tome je uvek "učestvovao" i M. V, koga su ga samo dva puta opijali. Na ovakve "zabave" su dolazili i civili.

1.14.3.8. HAZIM DELIĆ je naterao M. da se skine go i da, idući tako nag po hangaru, peva guslarske pesme, pošto je bio guslar.

Dokaz: svedok 488/94-5 i 221/4-6.

1.14.3.9. Svedok 688/94-7 kaže da ih je "ZENGA" terao da pasu travu i da jedu izmet od ovaca.

1.14.3.10. Svedoka 221/94-3/1 je DELIĆ više puta terao da pase travu.

1.14.3.11. Svedoka 412/94-15 su takodje naterali da pase travu i da je proguta.

1.14.3.12. Jednog dana je "ZENGA" dva puta izvodio svedoka 221/4-6 i prebijao ga. Tom prilikom ga je terao da pase travu, vodeći računa o tome da svedok travu zaista i proguta. To je svedoka jako ponizilo i palo mu je teže od batina koje je dobio.

1.14.3.13. DELIĆ i "ZENGA" su terali M. V. da pije mokraću i da pase travu.

Dokaz: svedok 243/95-8 i 488/94-7.

1.14.3.14. Svedoka 380/94, lekara, nisu tukli, ali ga je GUSKA JASMIN maltretirao na taj način što ga je primoravao da satima stoji okrenut licem ka zidu ili da sedi na podu. Jednom prilikom mu je slomio naočare. Logoraše bi usred noći postrojili, držeći im predavanja i govore o tome kako Srbi moraju da se isele iz BiH. Pri tom su im pretili, psovali ih i dr.

1.14.3.15. Logorašima su, kao ovcama, vezivali zvono oko vrata. Zatim su ih primoravali  da trče kako bi se zvuk zvona čuo kao klepetuša.

Dokaz. svedok 234/95-12.

1.14.3.16. Imali su običaj da nekom logorašu gurnu crevo u usta i puste vodu pod pritiskom.

Dokaz: svedok 380/94.

1.14.3.17. Kada bi pojedini logoraši tražili da piju vodu, primoravali bi ih da stanu ispred zatvorene česme i da traže da voda izadje. Ovo su morali satima da rade.

Od nekih su zahtevali da se dugo udvaraju drvetu - jeli, koja je rasla u dvorištu.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.14.3.18. Pošto su logorašima u supu stavljali mleveno staklo, svi su imali bolove u stomaku i dizenteriju.

Dokaz: svedok 607/94.

1.14.3.19. DELIĆ HAZIM je više puta iz automatske puške pucao po hangaru uvis da zastraši logoraše. Zbog otpadanja delova plafona, bilo je povredjenih.

Dokaz: svedok 243/95-7.

1.14.3.20. ZENGA" je više puta uvodio u hangar psa i huškao ga na logoraše, plašeći ih na taj način.

Dokaz. svedok 243/95-7.

1.14.3.21. Svaki dan su logoraše vredjali, psovali i na razne načine ponižavali. Morali su da sede na odredjenom mestu i nisu smeli da se pomeraju. Ovo je trajalo danima i satima tako da je bilo veoma mučno.

Dokaz: svedok 243/95-7.

1.14.3.22. Svedokinja 412/94-27 je videla kako muškarce izvode pred hangar, skidaju gole, polivaju crevom za vodu i tuku, a zatim ih mokre vraćaju nazad.

1.14.3.23. Svedokinja 221/4-3, koja je bila u prijavnici, takodje govori o ovim vrstama mučenja. Ona navodi da je više puta videla kako izvode logoraše, teraju ih da trče u krug i imitiraju auto. Dok bi logoraši oponašali automobil, bili bi tučeni. DELIĆ je komandovao kako da "voze". Seća se da su tako više puta radili sa M. V. Njega je DELIĆ terao da peva kao uz gusle i da ga hvali. Videla je kako su logoraši iz "9" izvodjeni i kako su satima stajali na kiši, a zatim vraćani u "tunel". Takodje je videla da su logoraši za vrlo kratko vreme morali da završe malu nuždu.

1.14.4. - SEKSUALNA PONI ŽAVANjA

1.14.4.1. LANDžO ESAD, zv. "ZENGA", terao je više puta braću Ð. da, pred svima u hangaru, jedan drugom "puše" ili "sisaju", kako kažu svedoci, polni organ. Dok su to radili, on ih je tukao. Njih dvojica su bila toliko izmučena i isprebijana da im je stanje svesti bilo potpuno promenjeno. Jednom od njih je bila slomljena i ruka. Prvo su priznali da su učestvovali u ubijanju muslimana, a kasnije su bili pretučeni zbog toga što su slagali. Inače, njihovi roditelji su zaklani u selu Z.

Dokaz: svedok 488/94-1, 147/95, 274/95, 86/1-95, 100/94, 221/94-3/1, 243/95-8, 412/94-23, 260/94, 243/95-7 i 283/94.

1.14.4.2. Evo šta o sudbini ove dvojice kaže svedok 488/94-5, inače, njihov rodjak. Oni su zaostali u duševnom razvoju. U logor su dovedeni 13. jula i osumnjičeni da su učestvovali u ubistvu 9 muslimana, koji su upali u zasedu i pobijeni. Pretrpeli su strahovite torture. Od posledica batina imali su polomljene ruke i noge i izbijene zube. "ZENGA" im je noge polivao benzinom i palio, vezivao "kordu" oko tela i palio. Terao ih je na medjusobni oralni seks. Oni su pod torturom priznali da su sudelovali u ubistvu tih muslimana, kao i da ih je, posle toga, skrivala rodjaka svedoka. Na osnovu njihovog "priznanja", u logor su dovedeni majka svedoka R, S. i Ð. S, muž i žena, i roditelji.

Posle izlaska iz logora, ubijeni su SOFOJA, JELENKO, ANÐA. i MARA ÐORÐIĆ, koja nije bila u logoru. Svi su bili stariji od 50 godina. Kuća je zapaljena, a R. je uspela da se izvuče iz zapaljene kuće i da se spase.

1.14.4.3. Z, tehničara iz Bradine, prisiljavali su na protiv prirodni blud sa bratom.

Dokaz: svedok 380/94

1.14.4.4. Stražar KURTOVIĆ je, sa "MUFOM" i PERVOM, terao mentalno zaostalog Ž. R. da ima polni odnos sa jednom takodje mentalno zaostalom Srpkinjom.

Dokaz. svedok 221/4-7.

15. O P I S  T E Ž I H  P O V R E D A   L O G O R A Š A

BABIĆ SLOBODAN. Bio je u komi. Od cevi puške je imao veliku ranu na nepcima, koja je prodirala u mozak. Umro je četvrtog dana po dolasku, u prisustvu svedoka 380/94 u "bolnici za četnike" u Osnovnoj školi "3. mart" u Konjicu.

V. R. je imao prelom obe podlaktice i povredu kičme.

G. M. je, prilikom transporta kamionom do logora, pogodjen u nogu projektilom vatrenog oružja.

G. S. iz Podorašca. Zbog povrede oka, koju je zadobio prilikom prebijanja, izgubio je to oko. Takodje je zadobio i prelom podlaktice.

Ð. M. ima spaljene uši i jezik usijanim nožem.

Ð. S. su odsekli jedno uvo dok je bio u logoru.

Ž. R. iz Bradine je, prilikom transporta kamionom do logora, pogodjen u ruku projektilom iz vatrenog oružja.

KLIMENTA ŽELjKO je imao polomljena rebra i povredu kičme. Kasnije je vraćen u Čelebiće i tamo je ubijen iz puške.

K. Ð. je, prilikom transporta kamionom do logora, pogodjen projektilom vatrenog oružja u oko tako da je ostao bez oka.

MRKAJIĆ  ILIJA. Težak bolesnik. Ranije je imao moždani udar. Prebaèčen je iz Čelebića u Sportsku dvoranu na Musali, gde je umro.

M. M. je zadobio prelom kuka.

Svedok 274/95 je prilikom tuča zadobio povrede, tako da su mu polomljena tri rebra sa desne strane.

Svedok 65/1-95 ima četiri polomljena rebra.

Svedok 100/94. Prve noći po dolasku i prebijanju zadobio je prelome nekoliko rebara, na glavi rasekotinu puškom, a nos mu je polomljen pesnicom, tako da i sada ima deformaciju. Naročito jake udarce je dobio u potiljak, zbog čega je više puta bio u nesvesti. Kada bi se osvešćivao, naredjivali bi mu da ustane i ponovo ga tukli. Zbog toga je dugo vremena imao jake bolove u potiljku. Kada je došao u logor imao je 80 kg. U logoru je oslabio 20 kg.

Svedok 221/4-5 ima tragove ubadanja na levoj potkolenici i prelome više rebara. Na snimcima se vidi da su nepravilno srasli. Ima iščašenje ramena. Isto tako ima oštećenja unutrašnjih organa u stomaku, kao i bubrega i pluća. Od velikog broja udaraca u glavu stalno oseća bolove, a pamćenje mu je oslabilo. Takodje ima i niz psihičkih tegoba: često se javlja strah, tako da, i pored medicinskog tretmana, i u snu doživljava košmare. Oslabio je 46 kilograma. Od iscrpljenosti se razboleo od tuberkuloze i dugo lečio.

Svedok 221/4-6. Polomljena rebra sa leve strane, koja su nepravilno zarasla, što se jasno vidi i opipava. Polomljena jagodična kost, što i laik može da opipa. Psihičke smetnje. Nije išao kod lekara.

Svedok 221/4-7 je prilikom prolaska kroz špalir, kada su dovedeni u logor, zadobio više udaraca i imao više modrica po telu i grudima, kao i još vidljivu rasekotinu na glavi, ispod kose, u visini gornje ivice ušne školjke.

Svedok 221/94-1. Prelomi tri rebra sa desne i dva sa leve strane, ožiljci od rezanja bajonetom po glavi i bruh zbog udaraca po polnim organima. Ovo je konstatovao dr P. G, kada ga je pregledao u logoru.

Svedok 221/94-3/1 ima ožiljke od povreda nanetih pečenjem usijanim nožem na obe podlaktice, naroèito na levoj i obe podkolenice.

Svedok 234/95-12 ima sledeće povrede: opekotina od paljenja baruta u čmaru, prelome svih rebara sa leve strane, prelome kostiju sa spoljne strane desne ruke, prelom grudne kosti, povredu kičme i dr.

Svedok 236/94 ima sledeće povrede: 1. prelom kosti leve potkolenice sa jako oštećenim tkivom, jer je došlo do trovanja; 2. pukao mišić nadlaktice desne ruke; 3. prelom kostiju desne ruke iznad šake; 4. prelom 5. i 7. rebra sa leve strane; 5. oštećenje petog lumbalnog pršljena; 6. povrede po prstima i rukama, a i celo telo je bilo u krvnim podlivima; i 7. jake psihičke smetnje. Ima lekarsku dokumentaciju.

Svedok 243/95-12 ima prelome rebara i prelom vilice.

Svedok 243/95-4 je tek posle 48 dana imao prvu stolicu, a bilo je i onih koji je nisu imali i po dva meseca.

Svedok 243/95-8. Probijena leva bubna opna usijanom pincetom. Opekotine po jeziku, usnama i nosu. Ima prelom jednog rebra i brojne druge povrede, kao i ukupno oštećenje zdravlja. Posle prebijanja, oko 10.06.1992. godine, kada je dobio više od 200 udaraca bezbol palicom, svedok nije mogao da stane na noge 20 dana. Visok je 184 cm. Iz logora je izašao sa 45 kg. Izgubio je oko 35 kg.

Svedok 412/94-15 ima vidljive ožiljke na podkolenicama od polivanja benzinom i paljenja.

Svedok 440/94-1. Oguljena koža i povredjena kost podkolenice leve noge. Ožiljci su bili vidljivi i u vreme kada je svedeok davao iskaz. Udaren iznad desnog uha ciglom.

Svedok 488/94-2 ima prelome kostiju desnog ramena.

Svedok 488/94-5. Još uvek ima "gutu" na glavi, koja se pojavila kada je bačen niz stepenice i udario u metalni prag "9". Imao je dva ili tri polomljena rebra, naprslinu jetre, povrede drugih unutrašnjih organa i otok na grudima, koji se povukao tek posle dva meseca.

Svedok 509/94-5 ima povrede mošnica od udaraca, zbog čega je morao da se operiše. Zadobio je i povrede levog oka, od udaraca su mu popucali krvni sudovi, tako da na to oko više ne vidi. Takodje ima i ožiljke od uboda bajonetom u levo koleno i ledja, a leva ruka mu je ostala paralizovana.

Svedok 594/94-19. Prilikom saslušanja i prebijanja izbijena su mu dva zuba iz gornje vilice, polomljena dva rebra sa desne strane i sav je bio u modricama. Izgubio oko 35 kg težine. Prelome mu je utvrdio doktor ŠERIF DžAJIĆ u bolnici u Konjicu, dok je bio u logoru.

Svedok 607/94 je imao 95 kg, a izašao je sa 45-50 kg.

Svedok 630/1-94 je imao 97 kg, a vratio se sa 72 kilograma. Utvrdjeno je da ima prelom tri rebra i druge povrede, što je medicinski dokumentovano.

Svedokinja 221/4-3 ima psihičke promene, a oslabila je 35 kg usled izgladnjavanja i doživljene torture.

1.16. U B I S T V A

1.16.01. Govori se o i prikazuje se 18 ubistava u ovom logoru. Ovde je opisano 17 ubistava, od kojih, najverovatnije, u jednom slučaju, nije u pitanju ubistvo (AVRAMOVIĆ ČEDO), a u drugom slučaju se ubistvo, verovatno, nije dogodilo u ovom logoru (MRKAJIĆ ILIJA). Navodi se ubistvo MRKAJIĆ PERKA, a u stvari se radi o MRKAJIĆ PETRU, ubijenom u Sportskoj hali na Musali. Pošto neki u izvršena ubistva računaju i nestanke, u tom slučaju bi bilo oko 18 krivičnih dela.

1.16.02. U većini slučajeva se ne zna šta je bilo sa leševima žrtava.

1.16.03. Ubijeni su:

1. GLIGOREVIĆ PETKO,

2. JOVANOVIĆ SIMO

3. GOTOVAC ŠĆEPO,

4. ŠUŠIĆ SLAVOLjUB,

5. MILOŠEVIĆ NEDELjKO,

6. MRKAJIĆ PERO,

7. KULjANIN MILORAD,

8. ĆEĆEZ ŽELjKO,

9. KLIMENTA ŽELjKO,

10. MILOŠEVIĆ  ŽELjKO,

11. SAMOUKOVIĆ  BOŠKO,

12. MRKAJIĆ ŠĆEPAN,

13. MRKAJIĆ  ILIJA i

14. AVRAMOVIĆ ČEDO.

1.16.1.1. GLIGOREVIĆ PETKO, od oca Pavla, rodjen 1934. godine u Bradini, Opština Konjic, penzioner, oženjen, supruga M, sin N.

Ubijen je 27. maja 1992. godine prilikom masovnog prebijanja, kada je velika grupa od oko 84-88 uhvaćenih Srba dovedena iz Bradine.

1.16.1.2. Ubistvo najbolje opisuje Petkov sin, svedok 243/95-4: "Pored mene, s moje leve strane, bio je moj otac PETKO, a s desne, stričevi P. i N. Otac mi je u jednom trenutku rekao da ne može više da izdrži batine, pa sam ga posavetovao da legne i da se pravi da je u nesvesti. Razgovor je čuo jedan od stražara, prišao nam, opsovao nas i opomenuo nas da ne pričamo, a zatim se udaljio. Posle kraćeg vremena, isti stražar nam je prišao sa gvozdenom palicom dugom oko metar i njom snažno udario mog oca PETKA, izmedju vrata i glave, i odmah se udaljio. Moj otac Petko je ostao nepomično stojeći, a nakon jednog minuta je pao FACE="Symbol">c kao sveća FACE="Symbol">c na ledja i jako udario glavom o asfalt. Ja i moji stričevi smo hteli da mu pomognemo. Uspravili smo ga uza zid. Bio je krvav po licu, a iz usta mu je curela krv i krkljao je. Ja sam tražio lekara. Jedan od stražara mi je naredio da ga ostavim rekavši: FACE="Symbol">c Neka crkne stari četnik FACE="Symbol">c , tako da smo morali da ga ostavimo i da ponovo stanemo uza zid. Nakon pola sata, moj otac Petko je prestao da daje znake života. Posle, kada su nas uvodili u hangar, video sam kako japanerom odnose njegovo telo. Kasnije sam saznao da je moj otac PETKO sahranjen u masovnoj grobnici u Bradini."

1.16.1.3. Ubistvo opisuju i svedoci: 274/95, 243/95-6, 100/94, 607/94, 234/95-11, 236/94, 260/94, 234/95-11, 234/95-12 i 344/95-1, sa nešto manje detalja.

1.16.2.1. VUJIČIĆ MIROSLAV, od oca Jove i majke Bose, roðdjen 1962. godine u Zukićima, Opština Konjic. Supruga B. i sin B.

Kada su 27. maja 1992. godine stigli logor u Čelebiće, sve zatočenike su postrojili uza zid u krugu logora. Desno od MIROSLAVA, stajao je njegov rodjeni brat - svedok 236/94. On najdetaljnije opisuje dogadjaj. Tukli su ih neprekidno 6 sati - od oko 11.00 pre podne. U jednom trenutku je MIROSLAV rekao svedoku da ne može da izdrži batine i da mora da pokuša da pobegne, iako zna da će da ga ubiju. Tada su stražari prišli D. G, koji se nalazio s druge strane, isto tako, pored svedoka, naredili mu da skine odeću sa sebe i da legne na zemlju. Kada je ovaj to učinio, njih trojica su počela da ga udaraju gvozdenim cevima. Pošto on nije mogao da ustane, kada su mu naredili da to učini, oni su nastavili da ga tuku. Posle toga su prišli MIROSLAVU i rekli mu da se skine i izuje, tako da je ostao u gaćama, majici i čarapama. Zatim su i njemu naredili da tako svučen legne na ledja. Dvojica su odmah počela da ga tuku gvozdenim cevima iščupanim iz ograde. Svedok se dobro seća da su bile zeleno ofarbane. MIROSLAV je posle desetak udaraca naglo ustao i potrčao prema sredini kruga logora. Jedan od ovih što ga je tukao, povikao je "Pobeže četnik!" Tada je neki od stražara pripucao iz automatskog oružja, pogodivši MIROSLAVA u ledja. Kada je MIROSLAV pao, pucao mu je iz pištolja tri puta u glavu. To se dešavalo na oko 7-8 m od svedoka. Posle je jedan od onih što su tukli MIROSLAVA, prišao svedoku, opsovao mu četničku majku i rekao mu da će proći isto kao i njegov brat. Zatim su ga tukli sve dotle dok ih DELIĆ HAZIM nije prekinuo. Dok su ih prebijali, primoravali su ih da izgovaraju njihove molitve, ponavljajući ih za onim koji ih je čitao. Batinanjem je istog dana ubijen PETKO GLIGOREVIĆ i GOJKO MILjANIĆ, koji je sa drugim logorašima prebačen u "6", u kojoj je narednog dana umro. Posle ovoga, sve logoraše su ubacili u hangar. Kasnije je čuo da mu je brat sahranjen u masovnoj grobnici, u dvorištu crkve u Bradini.

1.16.2.2. Svedok 100/94, koji je bio u "9",čuo je i prepoznao glas MIROSLAVA, koji je vikao: "Nećete vi mene ubiti kako vi hoćete, nego ću poginuti kako ja hoću!" Zatim se čuo pucanj. Kasnije je čuo da je ubijen. Mada ne zna šta je bilo sa lešom, kasnije je čuo da su leševi bacani u Jablaničko jezero, koje je udaljeno 5 km od logora.

1.16.2.3. Posle su svima pretili da će proći kao MIROSLAV ako nešto pokušaju.

Dokaz. svedok 243/95-6.

1.16.2.4. Drugi svedoci ubistva dopunjuju: "Kada je počeo da beži, neko je povikao: Ubi ga, pobeže..., a zatim mu je opsovao četničku majku. Pogodili su ga u potiljak." Videli su kako ga vuku i gaze nogama...

Dokaz: svedok 221/94-3/1, 243/95-4, 234/95-12, 488/94-2, 260/94, 380/94, 221/94-3/1, 607/94 i 344/95-1.

1.16.3.1. MILjANIĆ GOJKO, od oca Save, rodjen 1931. godine u Bradini, penzioner. Supruga M. i deca: S, M. i D. Radio je na železnici. Ubijen je 27. maja 1992. godine, kada su svi zarobljenici dovedeni iz Bradine prebijani više sati. Teško povredjen je ubačen je u hangar sa ostalima. Stavili su ga na neki sanduk. Logoraši nisu smeli da mu pruže pomoć. Umro je posle dva dana na rukama svoga sina Sava. Leš su izneli iz hangara tek nakon dva dana.

Dokaz: svedok 236/94, 274/95, 243/95-4, 260/94, 243/95-6, 100/94, 607/94 i 234/95-12.

1.16.3.2. Svedok 148/95 kaže da su se sa GOJKOM tako iživljavali da je "to izgledalo jezivo".

1.16.4.1. BABIĆ SLOBODAN, od oca Petka i majke Ruže, rodjene Zurovac, rodjen 02.12.1949. godine u Bjelovčini, Konjic.

Radio je kao čuvar u fabrici "Igman" u Konjicu. Supruga B. i sin P. Neutvrdjenog dana, krajem maja ili poèetkom juna, odveden je od svoje kuće. Usput su ga tukli i nabijali mu u usta cev puške. Doveden je u logor u teškom stanju. Smestili su ga u hangar "6". Pošto je bio u vrlo teškom stanju, premešten je u "bolnicu za četnike". Umro je 5. juna 1992. godine. Lekari i drugi svedoci, koji su bili u OŠ "3. mart" u Konjicu, opisuju stanje u kome je bio i kažu da nije mogao da govori i da je samo malo mrdao rukom. Više njih je videlo veliki broj modrica i druge povrede po njegovom telu, polomljene zube i "probijena" nepca. Motiv i učinioci ovog krivičnog dela, za sada, su nepoznati.

Dokaz: svedok 412/94-15, 100/94, 236/94, 221/94-1 i 380/94.

1.16.4.2. SLOBODANOVA supruga B. (412/94-18) je povremeno dobijala informacije o njemu i tako je saznala da je u OŠ "3. mart" u Konjicu pa je otišla da ga poseti. Kaže da nije mogao da govori, jer je bio u nesvesnom stanju. Telo mu je bilo svo u modricama od udaraca, na rukama je imao plikove, sigurno od opekotina, a jezik i resica su mu bili isečeni. Sin P. joj je pričao kako su ga tukli na njegove oči. Dana 07.05.1992. godine dobila je telo i sahranila ga na groblju u Bjelovčini.

1.16.5.1. JOVANOVOĆ SIMO, od oca Todora, rodjen 1933. godine u Idbru, Opština Konjic, ekonomista. Supruga D. i sin D. Bio je vlasnik kafane i ribnjaka u Čelebićima.

Pre nego što je otišao u penziju, bio je predsednik Izvršnog odbora Opštine i direktor SDK. Više puta su ga, a po nekima i svaki dan, prebijali HAZIM DELIĆ i "ZENGA", tako da je bio u teškom stanju. Svedok 221/94-1 je video i seća se kako ga je "ZENGA" pred drugima jednom prilikom tukao "metalnom palijom", za koju misli da je od aluminijuma. Svedok 380/94 opisuje kako je SIMA video u hangaru sa polomljenim rukama. Pored prebijanja, ponižavali su ga i na taj način što su ga primoravali da pere njihova kola. Iz hangara su ga, polovinom juna meseca 1992. godine, izveli: HAZIM DELIĆ, ESAD LANDžO zv. "ZENGA" i nekoliko stražara i seljaka, mladjih ljudi iz Idbra, iz familija ĆOSIĆ, BUKVIĆ i SUBAŠIĆ. Toliko su ga tukli da logoraši koji su bili u hangaru čuli zapomaganje i jauke. Prebijanje je trajalo oko 1-1,5 sat. Uneli su ga u hangar. Bio je bez svesti, krvav, sa povredama po glavi i odmah posle toga je umro. Leš je bio, po nekima, do sutra u 11.00 časova, a po drugima, dva dana, u hangaru medju logorašima, pre nego što je iznet.

Dokaz: svedok 100/94, 260/94, 221/4-6, 445/95-22, 147/95, 243/95-4, 221/94-3/1, 178/94, 283/94 i 454/95-19.

1.16.5.2. Svedok 243/95-8 je video da Jovanović ima oko usta povrede od opekotina. Jedan od stražara je rekao svedoku, da mu je ZENGA sipao benzin u usta i palio ga. Umro je u toku noći.

1.16.5.3. Svedokinja 221/4-2 je jedne večeri čula kako su stražari prozvali logoraša po imenu SIMA, koji je inače bio njen komšija. Zatim je čula kako ga tuku i njegove jauke. To je trajalo oko jedan sat. Sutradan je pitala stražara SAFETA NUHIĆA šta je bilo sa SIMOM, a on joj je odgovorio da je "umro od srca."

1.16.6.1. GOTOVAC ŠĆEPO, od oca Šćepe i majke Spasenije rodjen 28.02.1921. godine u Bjelovčini, Opština Konjic. Supruga C. i ćerka B.

U logor je doveden od kuće. DELIĆ ga je narednog dana pred svima optužio da je 1942. godine ubio dva muslimana iz porodice DELIĆ. Naveo je i datum kada je to učinio i rekao mu da će za to da plati životom na istom mestu. Prema rečima svedoka 100/94, tada mu je rekao: "Jebaću ti majku noćas, da imaš sedam života ubio bih te". Ubijen je po naredjenju DELIĆA. DELIĆ i "ZENGA" su, negde polovinom juna meseca, ušli u hangar "6" i izveli ga napolje. Tukli su ga zajedno sa KEMOM i HEBIBOVIĆ SALKOM i vratili natrag. Posle dva dana, 17. juna 1992. godine, kada se malo oporavio, ponovo su ga izveli na prebijanje. Tom prilikom je svedok 412/94-15 video kako ga je, na vratima,ĆOSIĆ ADEM uhvatio za kosu i hteo da ga zakolje. Prebijanje je dugo trajalo, a zatim je ŠĆEPO prestao da daje glasa od sebe. Još 15 minuta su se čuli udarci, a nakon toga su ga vratili. Imao je povrede po glavi nanete tupim predmetima. "ZENGA" mu je, pred svima, ukucao značku SDS-a na čelo. Logorašima je zabranio da diraju značku i naredio im da mu ne pružaju pomoć. Uskoro je umro. Mrtav je ležao do 11.00 sati sledećeg dana, a onda je odnet. Njegovo telo je stajalo dva dana iza hangara.

Dokaz: svedok 221/94-3/1, 221/4-6, 243/95-8, 260/94, 147/95, 607/94, 488/94-1, 243/95-12, 148/95, 488/94-7, 221/94-1, 178/94, 283/94 i 454/95-19.

1.16.6.2. Svedok 243/95-4 ovako opisuje ubistvo: "Tu noć je ŠĆEPO preležao pored mene. Primetio sam da mrda, ali ne znam da li je dolazio svesti. Sutradan je ponovo došao "ZENGA". Kada je video da je ŠĆEPO još živ, nastavio je da ga tuče, a zatim mu je ekserom zakucao u čelo, koliko se sećam, krst ili možda neko drugo znamenje, i to dok je ŠĆEPO bio živ. Nakon 10 minuta je umro pored mene. Dobro sam video da je taj ekser toliko velik da mu je prošao kroz glavu i izašao na potiljak."

1.16.6.3. Ćerka ŠĆEPOVA, svedokinja 412/94-18, kaže da su nekoliko dana kasnije dobili leš i sahranili ga. "Videla sam da je imao povrede po celom telu, a videla sam da mu je u čelu bila sa ekserom "desetkom" ukucana neka kokarda, ali sam zaboravila kako izgleda pa ne mogu da je opišem. Sa tom kokardom smo ga i sahranili." Sahranjen je u selu blizu kuće.

1.16.7.1. ŠUŠIĆ SLAVOLjUB, SLAVKO, (negde, pogrešno "SUŠIĆ"), od oca Pera i majke Rose rodjene Gudelj, rodjen 25.04.1949. godine u Ćelebićima, Konjic. Supruga B. i sin B. i ćerka S. Nastavnik matematike u školi "Ivan Mažuranić" u Prozoru. Bio je politički aktivan i imao veliki ugled medju Srbima. 243/95-13.

1.16.7.2. Supruga (243/95-13) ne zna zbog čega je ubijen, ali misli da je, izmedju ostalog, usmrćen i zbog toga što je bio ugledan čovek. Na meti su i inače prvo bili intelektualci i drugi ugledni ljudi. Ne zna šta je bilo sa njegovim telom, gde je i kako sahranjen.

1.16.7.3. Svedok 100/94 kaže da je optužen što je radio-stanicom, koju je imao, javio za postojanje logora u Čelebićima.

1.16.7.4. Vreme nije tačno utvrdjeno, ali prema više izjava, ŠUŠIĆ je uhapšen oko 15. juna ili krajem juna, ili početkom meseca jula 1992. godine. Tada je doveden u logor i smešten u "9".

1.16.7.5. Prebijan je i mučen pred logorašima, a izvodjen je i napolje i prebijan. Ubijen je, najverovatnije, oko 15. jula 1992. godine. Evo kako to opisuju očevici.

1.16.7.6. Izvodili su ga i tukli da bi priznao gde mu je radio-stanica. Iz istog razloga su ga tukli i pred logorašima. Dva puta je "priznao" gde mu je radio-stanica, pa ga je DELIĆ vodio da mu pokaže gde je. Kada su ga izveli drugi put da pokaže gde se nalazi radio-stanica, umro je ubrzo nakon vraćanja medju logoraše. Svedok mu je prekrstio ruke na grudima, kada je vido da je mrtav. Video je da je crn po celom telu i da je krvav, tako da je njegova smrt mogla jedino da bude posledica preteranog batinjanja. Telo su tek sledećeg dana izneli.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.16.7.7. Tukli su ga neprekidno 48 sati unutra i napolju. "ZENGA" mu je pred svima zabijao eksere pod nokte nožnih prstiju i čupao jezik. Od batina je umro.

Dokaz: svedok 412/94-23 i 234/95-12.

1.16.7.8. "ZENGA" je zabijao eksere pod nokte SLAVKU ŠUŠIĆU koji je kasnije podlegao od posledica batina. Svedok 221/4-5 je lično video povrede.

1.16.7.9. Žene koje su bile u prijavnici "22" su, penjući se na krevet, gledale kroz prozor poslednje prebijanje pok. ŠUŠIĆA. Prema njihovim rečima, DELIĆ je oko 15.07.1992. godine, oko podneva, prozvao SLAVKA, koga su poznavale od ranije. Čim je izašao, odveli su ga u zgradu komande. Posle oko 20 minuta su ga doveli na krug, naredili mu da se okrene ka zidu, da digne ruke iznad glave i da se nasloni na zid. Jedan od 3-4 stražara, koji su bili sa DELIĆEM, doneo je letve. DELIĆ je udarao SLAVKA letvama po ledjima i po svim delovima tela. Dobro se sećaju da su letve pucale. Tukao ga je i vojničkim opasačem. Kada bi SLAVKO padao, naredjivali bi mu da ustane, a DELIĆ je nastavljao da ga prebija. SLAVKO je jaukao. Posle oko 15 minuta, smestili su ga u jedno vozilo slično hladnjači - u kombi "Iveko". Izašli su iz kruga. Posle nekoliko minuta su se vratili. Izveli su SLAVKA iz vozila i DELIĆ je nastavio da ga tuče sve dok nije pao i više nije mogao da ustane. Kada je pao, gazio ga je nogama. Svedokinja 236/94, koja je, isto tako, gledala prebijanje, kaže, da je bio mrtav. Ubacili su ga u "9". Sutradan su žene videle da nekoga iznose iz "tunela". Stražar BARALIJA je rekao da je logoraš Ž. M. zadavio SLAVKA. Kasnije su na taj način pokušali da objasne njegovu smrt. Svedokinje su lično videle i čule kako je SLAVKO ubijen. Čule su, od stražara BARALIJE da su ga optužili da ima radio-stanicu i da su ga vodili do kuće, koja je udaljena oko 500 m od logora, da im pokaže gde se ta stanica nalazi. DELIĆ mu je pretio da će ga ubiti ako ne kaže gde je radio-stanica. Inače, videle su da su ga i prethodnih dana prebijali. Pored toga, stavljali su ga i u šaht sa vodom. Sutradan su došla mrtvačka kola da odvezu telo.

Dokaz: svedok 221/4-2 i 221/4-3.

1.16.7.10. ŠUŠIĆA su tukli DELIĆ, ZENGA, KEMO MRNDžIĆ i KEMAL MUDERIZOVIĆ.

Dokaz: svedok 488/94-4.

1.16.7.11. Svedoci ovog ubistva su još: 380/94, 607/94, 243/95-12, 509/94-5.

1.16.8.1. MILOŠEVIĆ  NEDELjKO, NEÐO, od oca Dušana, rodjen 1923. godine u selu Džepi, Opština Konjic, penzioner. Bio je lovočuvar ili učitelj, stanovao u Konjicu. Supruga J. i sin S. U logor je doveden polovinom meseca jula 1992. godine i smešten u "9".

Prema rečima jednog od svedoka, optužili su ga da je dao prilog za neku knjigu o stradanju Srba. Prema rečima drugog svedoka, pravio je spiskove zločina koji su učinjeni u logoru, pa je zato uhapšen i doveden u logor. Prve noći je "ZENGA" tražio da izadje, pa kako nije mogao, dvojica logoraša su ga iznela napolje. Logoraši su čuli kako ga tuku. Svedok 380/94 je video jedno veče, kako ga tuku. Tukao ga je i stražar "ŠOK". Tukli su ga dan-dva. Posle je umro u hangaru, po nekima u "9". Po rečima nekih drugih svedoka, prebijen je čim je došao i sutradan je umro.

Dokaz: svedok 236/94, 243/95-12, 100/94, 243/95-8, 221/4-6, 260/94, 221/94-1, 509/94-5, 283/94, 178/94 i 454/95-19.

1.16.9.1. MRKAJIĆ  PERO, od oca Ðordja, rodjen 1928. godine u Bradini, privatni ugostitelj iz Bradine, vlasnik kafane "Žare". Supruga D. i sinovi Ž. i D.

Uhvaćen na Bjelašnici. Prebijen u hotelu na Igmanu. U samom logoru je izvodjen iz hangara i tučen. Tukli su ga KEMO, "ZENGA", MACANOVIĆ  MIRALEM, zv. "MACA", i jedan Šiptar. "ZENGA" ga je tukao pred svima na mestu na kome je sedeo. Patio je od strahovitih bolova. Oko 10-15 dana je samo ležao, a onda su ga prebacili u stacionar u kome je umro. Nisu ga lečili. Po sećanju jednog od svedoka, umro je oko 17. jula 1992. godine. Po izjavi drugog, telo je mžda bačeno u jezero kod Čelebića.

Dokaz: svedok 221/4-6, 236/94, 488/94-7, 221/94-1, 221/94-3/1, 380/94, 260/94, 100/94, 243/95-4, 274/95, 234/95-11, 454/95, 283/94 i 100/94.

1.16.9.2. Jedan od svedoka misli da se zove PETKO. Postoji i MRKAJIĆ  PETAR, negde se pojavljuje i kao PERKO, od oca Ðoke, rodjen 1941. godine. Prebijen je prilikom prolaska kroz špalir, kada je jedna grupa dovedena u Sportsku dvoranu na Musali. Ovo se napominje da ne bi bilo zabune.

1.16.10.1. KULjANIN MILORAD, od oca Radmila i majke Zagorke rodjen 1966. godine u Bradini.

Pre Kurban-bajrama su im pretili da će bar njih 10 zaklati za Bajram. Inače je Kurban žrtva koja se prinosi Alahu. Po nekim svedocima, dan ili dva pre ubistva ĆEĆEZ ŽELjKA, a to bi bilo 25. ili 26. jula - a na prvi dan Kurban-bajrama - kako većina svedoka odredjuje vreme dogadjaja, izvedeni su ispred hangara radi vršenja male nužde: KULjANIN MILORAD, K. M, B. M, G. J. i ĆEĆEZ ŽELjKO, koji je kasnije ubijen. Neki svedoci potvrdjuju da su MILORADA, posebno, izveli stražari MACIĆ ESAD, zv. "MAKARON" i ŠPAGO ENID, zv. "KRAVAR". Očevidac, svedok 100/94, koji je inače bio profesor pok. ŽELjKA, kaže da su ga ispitivali o tome ko je bio s njim u rezervi u Mostaru. On nije hteo da kaže. Naterali su ga da legne u baru od mokraće. Kada se pokvasio, naredili su mu da ustane i opet su mu postavljali pitanja na koja on nije hteo da odgovori. Tada je "MAKARON", sa rastojanja od oko 10-15 metara, pucao iz puške u njega tri puta i pogodio ga u predelu vrata i lica, tako da mu je prsla lobanja i mozak se rasuo i poprskao svedoka, koji je bio 2-3 metra udaljen od njega. "MAKARONOV" brat MACIĆ SEAD, zv. "MACA", popisao je pet logoraša koji su videli ubistvo i naredio im da kažu kako je pokušao da beži. Posle pola sata ih je ponovo izveo i naredio im da kažu kako je MILORAD otimao pušku, te je tom prilikom ubijen. Pošto je sledeće noći ubijen ĆEĆEZ ŽELjKO, svedoci ubistva MILORADA su mislili da će i oni biti ubijeni kao očevici.

Po rečima svedoka 221/94-3/1, MILORADA su muslimani optužili da je ubio nekog VELIJU. Na prvi dan Bajrama je došla majka tog VELIJE i poželela da vidi "ubicu" svog sina. "MAKARON" i "KRAVAR" su izveli MILORADA, pokazali ga toj ženi i rekli joj da joj je on ubio sina. Zatim ga je "MAKARON" ubio iz puške. Nisu ga vraćali u hangar. Stražari su pronosili glas da je pokušao da pobegne.

Dokaz: svedok 221/4-6, 243/95-8, 274/95, 243/95-4, 260/94, 688/94-7, 283/94 i 412/94.

1.16.10.2. Dok je u Sportskoj dvorani na Musali izdržavao kaznu, HAZIM DELIĆ je svedoku 488/94-7 pričao da ga je ubio EDO, "MUF", što prema izjavama očevidaca nije tačno.

1.16.10.3. Ove razlike u vezi sa motivom ne isključuju jedna drugu. Bez obzira na motiv, činjenica je da je ubijen kako je opisano.

1.16.11.1. KLIMENTA ŽELjKO, zv. "KELjO", od oca Milenka, rodjen 1955. godine u Konjicu. Supruga Ž. i deca S. i B. U Konjicu je imao kafić.

ŽELjKO je bio prvo u "22". Na dan 31.05.1992. godine je izveden, prebijen i takav ubačen u hangar "6". Sva rebra su mu bila polomljena. Pošto se nalazio u teškom stanju, prvo su ga odneli u stacionar, a zatim u "bolnicu za četnike". Svedok to zna, jer je bio s njim u bolnici. Iz bolnice su ih zajedno vratili u "22", da bi ŽELjKA ponovo premestili u hangar. Posle desetak dana su ga izveli i uskoro se čuo pucanj. Od B. D, koji je čistio krug, saznali su da je ubijen, a videli su i mrtvačka kola koja su došla da ga odvezu.

Dokaz: svedok 236/94.

1.16.11.2. ŽELjKO je jedno vreme radio u kuhinji logora. Posle njega, te poslove je obavljao svedok 243/95-4. Jedne noći je čuo kako nekog prebijaju. Tuča je trajala oko tri sata. Nakon toga su ubacili ŽELjKA u hangar. Svedok mu je stavljao obloge od vode na mesta koja su bila najviše povredjena. Tražio je od svedoka da ga ubije i pokazao mu mali nož, koji je, verovatno, uzeo iz kuhinje. Svedok to, medjutim, nije mogao da učini. Sutradan je došao DELIĆ i naredio svedoku da uspravi ŽELjKA. Svedok mu je odgovorio da je ŽELjKO sav prebijen i da ne može da stoji. Tada mu je DELIĆ dao da popije neku ampulu. Posle toga je ŽELjKO uspeo malo da stoji na nogama. DELIĆ ga je pitao "Ko te ubi tako ?", a ŽELjKO mu je odgovorio : "Ti!" i opsovao ga. Tog ili sledećeg dana su ga odneli u stacionar. Posle mesec dana su ga vratili. Jednog jutra su ga izveli napolje i zastrašivali, a onda se čuo pucanj. Od očevidaca su čuli kako je ubijen.

1.16.11.3. U hangar je jednog dana došao HAZIM DELIĆ sa KOVAČIĆ EMIROM, muslimanom, koji je došao da ŽELjKU donese cigarete, jer su se poznavali od ranije. DELIĆ je pred svima rekao EMIRU da ne treba ŽELjKU da d FACE="Courier New">â cigarete, jer ga sutra neće biti. Kada su KLIMENTU izveli iz hangara, čuli su kako DELIĆ kaže KOVAČIĆ EMIRU da se nagleda ŽELjKA "jer ga sutra više neće biti". Stražari PADALOVIĆ ALMIR zv. "LALA" i DEDIĆ OSMO su sledećeg dana, 27. jula 1992. godine, oko 04.00-05.00 sati ujutru došli u hangar. Izveli su ŽELjKA napolje da bi kobajagi zajedno popušili cigaretu. Sa njim su izvedeni K. M. i Ć. N. Svi zajedno su ranije igrali fudbal u "Igmanu", klubu iz Konjica. Čuli su pucanj. Kada se K. M. vratio, ispričao im je da je PADALOVIĆ pucao iz rova za stražare i ubio ŽELjKA. Pucao je iz poluautomatske puške. Kada se ovo desilo, napolju je bio ĆEĆEZ ŽELjKO, koji se vraćao iz NjC-a i V. R, iz Bjelovčine, koji je išao u NjC. I jedan i drugi su pričali da su videli ŽELjKA mrtvog i izmasakriranog. K. M. je plakao. Njemu je i zaprećeno da ništa ne sme da kaže. Iste noći je ubijen ŽELjKO ĆEĆEZ. Kao očevici se pominju još M. M. i K. V.

Dokaz: svedok 221/94-3/1, 221/4-6, 260/94, 147/95, 2 3/95-8, 100/94, 488/94-7, 688/94-7, 283/94, 178/94 i 454/95-19.

1.16.11.4. Očigledno da je postojao neki razlog zbog koga su KLIMENTU tako svirepo mučili. To je, verovatno, i motiv ubistva, ali za sada nije utvrdjeno o čemu se tačno radi.

.16.12.1. ĆEĆEZ ŽELjKO, od oca Obrena i majke Ljubice, rodjen 1960. godine u Donjem Selu, radnik.

Po rekonstrukciji, na osnovu iskaza svedoka ĆEĆEZ je, verovatno, ubijen oko 27. jula, a sigurno, posle ubistva KLIMENTE. Po nekima, iste noći je ubijen prvo KULjANIN, a na pola sata posle ponoći ĆEĆEZ (očigledno je da su ova tri ubistva izvršena jedno za drugim, s tim što je ovo bilo poslednje, pa svedoci, usled proteka vremena i drugih okolnosti, nisu jedinstveni).

Iz hangara "6" ga je izveo LANDžO ESAD zv. "ZENGA", a zatim ga je tukao zajedno sa MACIĆ EDOM i JELEŠKOVIĆ  EDOM. Prema rečima svedoka 283/94, tu je bio i stražar DžAJIĆ. Svedoci su videli kako su mu, da ne bi vikao, stavili krpu ili vatu u usta. Svedok 260/94 kaže da su brojali udarce po zvuku i da su izbrojali da je dobio 250 udaraca. Posle prebijanja, koje su svedoci procenili da je trajalo izmedju 30 minuta i dva i po sata, ubačen je u hangar. Bio je u nesvesti. Bio je sav polomljen. Noge su mu bile slomljene, zapomagao je, tražio pomoć i vodu, ali niko nije smeo da mu d FACE="Courier New">â . Ubrzo je umro. Sutradan je ŽELjKOVO telo izneto u šatorskom krilu. Inače, od kako je doveden u logor pa do tog dana, stalno je tučen. To je trajalo oko 10 dana. Jednog dana mu je stražar "KRAVAR" pretio. Dan pre nego što je ubijen, Željko je bio van hangara i video ubistvo KLIMENTA ŽELjKA, a po nekima i KULjANIN MILORADA. O tome je pričao drugovima. Smatra se da je i to razlog zbog koga je ubijen. Svedok 221/94-1 je kasnije razgovarao sa njegovim roditeljima i saznao da su ga oni sahranili.

Dokaz: svedok 688/94-7, 243/95-8, 100/94, 274/95, 221/94-3/1, 221/4-6 i 243/95-4.

1.16.12.2. Svedok 243/95-4 je video da jeĆEĆEZ prebijen kada je doveden u hangar. Sledećeg dana "ZENGA" ga je izveo i jednostavno dotukao. Nisu ga više vraćali medju logoraše.

1.16.12.3. Nije jasno da li je prvo bio u "9" ili "6", kao ni gde je umro, jer su izjave svedoka različite. Medjutim, sigurno je da je ubijen tako što je prebijen i od zadobijenih povreda umro.

1.16.13.1. MILOŠEVIĆ  ŽELjKO, "SNAJPERISTA", od oca Milana i majke Sofije, rodjen 1962. godine u selu Džepi, Opština Konjic, po zanimanju električar.

Doveden je jer, je navodno imao snajper, pa su ga nazvali "Snajperista". Ubacili su ga u "tunel", "9". Miloševića su izvodili tri-četiri dana, za redom, na svaka dva sata, i tukli ga pod optužbom da je snajperista. Tukli su ga DELIĆ i "ZENGA". ŽELjKO je, nekoliko godina ranije, tukao nekog muslimana, koji mu je u svadji opsovao majku, što su oni, verovatno, znali. Tukli su ga i drugi stražari. Pošto je televizijska ekipa završila snimanje, ŽELjKO je u toku noći oko 01.00 časa prozvan je da izadje napolje. DELIĆ ga je izveo. Tučen je ispred ulaza u "tunel". Pošto su vrata "tunela" bila otvorena, logoraši su mogli dobro da čuju šta se dešava. Jedan svedok kaže da je čuo pucanj (verovatno je ovaj dogadjaj pomešao sa nekim drugim dogadjajem). Više se nije vratio. Kada je DELIĆ sutradan ujutru izvodio logoraše, u grupama od po 10, da vrše malu nuždu, svedok 148/95 je, kao i drugi, video telo MILOŠEVIĆA, čija je glava bila razmrskana. DELIĆ je pokazao na leš i rekao: "Pozovite ga da ustane da piša". Potom ih je vratio u "tunel". ŽELjKO je u predelu bubrega bio potpuno plav zbog nemilosrdne tuče. Sledećeg dana su došla mrtvačka kola po njega. Kada je svedok 488/94-7 bio u zatvoru u Sportskoj hali na Musali, DELIĆ mu je pričao da ga je BURIĆ gurnuo sa podzida.

Dokaz: svedok 221/4-5, 488/94-5, 380/94, 488/94-4 i 100/94.

1.16.14.1. SAMOUKOVIĆ BOŠKO, od oca Nedeljka, rodjen 1933. godine u Bradini, železnièar, penzioner, iz Bradine. Supruga G. i deca G, M. i N.

"ZENGA" ga je neutvrdjenoga dana, pred svima u hangaru, udarao jednom daskom, koja je bila istesana i sužena s jedne strane, tako da je mogla da se uhvati sa dve ruke. Udarao ga je, više puta i ivicom, po stomaku, slabinama i po drugim delovima tela. Tukao ga je i DELIĆ. Prema rečima svedoka 243/95-4, tukao ga je i KEMO. Kada je pao, izneli su ga i umro je na putu do stacionara. To je rekao s FACE="Courier New">â m "ZENGA", a svedok 488/94-7 je zapamtio da je takodje rekao: "Sada vas je jedan manje, jer vam je stari riknuo". Imao je polomljena rebra i, najverovatnije, unutrašnje krvarenje. Tu su bili i njegovi sinovi S. M. i S. N. Svedok 147/95 o ovom dogadjaju govori kao i drugi, ali BOŠKA, pogrešno, zove "NEÐA".

Dokaz: svedok 100/94, 148/95, 221/94-1, 236/94, 260/94, 221/4-6, 380/94, 86/1-95, 243/95-8, 454/95-19 i 283/94.

1.16.15.1. MRKAJIĆ ŠĆEPAN, ŠĆEPO, od oca Riste, rodjen 1930. godine u Bradini, putar iz Bradine, penzioner. Supruga K, a ima i ćerku.

Od batina je izgubio razum i nije mogao da postupa po DELIĆEVIM komandama. Njega je pred svima ubio "ZENGA". Sa mesta na kome se ŠĆEPAN nalazio, "ZENGA" ga je doveo do sredine hangara, naredio mu da klekne i da stavi ruke iza glave i tada je počeo da ga tuče kundakom i nogama sve dok nije izdahnuo. Umro je neutvrdjenog dana. Po jednom svedoku, umro je kod kuće kada je pušten iz logora. Drugi svedok je, pak, čuo da je umro kada je prebačen u Sportsku halu na Musali.

Dokaz: svedok 260/94, 100/94 i 221/4-6.

1.16.16.1. MRKAJIĆ  ILIJA, od oca Mirka, rodjen 1933. godine u Bradini. Supruga ZORA, deca B. i B. Penzionisani železničarski radnik iz Bradine, srčani bolesnik, imao je moždani udar i šećernu bolest.

Pošto su ga prebili, jedva se kretao. Kada su videli da će da umre, pustili su ga iz logora i nakon dva dana je umro kod kuće. Sin ILIJIN, svedok 630-1/94, kaže da je mučen i da je umro u Sportskoj hali na Musali. Svedok 148/95 isto opisuje slučaj, ali greši u pogledu mesta na kome je umro. Sigurno se zna da je bio i u logoru i u "bolnici za četnike". Takodje se sigurno zna da je odatle prebačen u Sportsku halu i da je njegova smrt posledica prebijanja.

Dokaz. svedok 100/94 i 380/94.

1.16.17.1. AVRAMOVIĆ ČEDO, od oca Ratka, rodjen 1945. godine u Čelebićima, nastavnik matematike. Supruga B. i sin S.

Maltretiran je, a svedok 380/94 tvrdi da je tučen. Bio je u teškoj psihičkoj krizi. Neki misle da je umro od straha da će biti tučen i mučen zbog toga što je bio rezervni kapetan JNA. Drugi misle da je umro od srca, jer ga je dr M. R. pregledao i rekao da je to uzrok smrti.

Dokaz: svedok 243/95-8, 100/94, 221/94-3/1 i 283/94.

1.16.17.2. Svedok 243/95-4 je zapazio da je prestrašen i izgubljen. Smestili su ga pored svedoka. Pokušao je da ga smiri. Ujutru, kada se probudio, video je da je jedan od kablova, koji su visili ispod tavanice, otrgnut i da ČEDO leži na zemlji. Bio je nag do pojasa, a u predelu srca je imao crnu mrlju. Svedok ne zna od čega je ČEDO umro. Stražari su okrivili logoraše da su ga ubili.

1.16.17.3. Iz iskaza svedoka, a posebno svedoka 243/95-4, moglo bi da se radi i o strujnom udaru. Najverovatnije nije direktno ubijen. Za sada se ne može znati šta je tačno uzrok smrti, ali je sigurno da je njegovoj smrti doprineo boravak u logoru i postupak prema njemu i drugima.

1.17. N E S T A N C I

1.17.0. Na osnovu iskaza svedoka utvrdjeno je da su neki logoraši nestali, a pretpostavlja se da su, najverovatnije, ubijeni.

1.17.1-2. GLIGOREVIĆ  ZDRAVKO, zv. "BRACA", od oca Jelenka, rodjen 1951. godine u Bradini, završio Pravni fakultet, živeo je i radio u Sarajevu. Supruga N. i sin N.

Došao je u logor da poseti oca, koji je bio u "6", pa su ga zadržali. Zbog brade koju je nosio i ranije, pred svima je proglašen za opasnog četnika. Prebijali su ga, okrivivši ga da je došao u logor da organizuje borbu protiv muslimana. Batinanje je trajalo dva dana. Neki specijalci iz Sarajeva su 28.05.1992. godine došli u logor i tukli ZDRAVKA i HRNjEZ MILOŠA, roðenog 1936. godine u Gackom, sa stanom na Ilidži. I HRNjEZ MILOŠA su takoðe zatvorili kada je došao da poseti nekoga u logoru. Potom su obojicu odveli iz logora. Čuli su da su ubijeni na Igmanu ili na igralištu u Hrasnici u Sarajevu.

Dokaz: svedok 236/94, 243/95-4 i 260/94.

1.17.3-4. BABIĆ BRANKO, od oca Bože, rodjen 1926. godine u Bjelovčini, kondukter. Supruga B. i sin S. Doveden je sedmog dana po dolasku svedoka 412/94-15, koji mu je brat. Svedok ga je video u "22" negde oko 31.05.1992. godine. Sledećeg dana je odveden u neki radni vod i više se nije pojavio. Saznao je da su njega i MILENKA VUKALA odveli SOLDO DRAGO i još jedan i da su ih na mestu zvanom Paprica ubili MUŠIĆ ŠABO i MUŠIĆ SALKO. Ne zna zbog čega. Sa njima nisu bili ni u kakvoj zavadi.

1.18. Ž E N E  U   L O G O R U

1.18.0. Pošto su i podaci o tome kako, kada i gde su hapšene, kao i podaci o drugim opštim uslovima boravka u logoru prethodno izloženi i opisani, sada se ne ponavljaju. Izdvaja se samo ono što je specifično za boravak žena u logoru.

1.18.1. D O L A Z A K

1.18.1.1. Žena svedoka 607/94 je iz škole u Bradini prebačena u logor u Čelebićima, gde je ženski deo logora bio izdvojen od muškog dela. Ona je tu bila smeštena u nekim napuštenim srpskim kućama. Nije bila zlostavljana. Sa njom je bila i njihova ćerka G, stara 5 godina.

1.18.1.2. Svedok je nejasan u izlaganju. Ima indicija da je do 26. maja 1992. godine bilo nekoliko žena u logoru. Svedokova supruga je tamo mogla da dospe najranije 26.05. uveče. Medjutim, drugi to ne potvrdjuju. Moguće je da je zbog deteta ili nekog drugog razloga, smeštena na neko drugo mesto. Utvrdjivanje èinjenica je u toku.

1.18.1.3. Svedok 221/94-1 kaže da su 21.05. iz Vrdolja dovedene B, M. i M. Sa njima je bio i dečak star oko 12 godina. Iz logora su puštene 26.05.1992. godine. Sa njima je verovatno pušten i ovaj dečak.

1.18.1.4. Svedokinja 221/4-3 je dovedena 27.05.1992. godine u logor. Noćila je u prostoriji u kojoj je silovana. U prijavnicu je smeštaju 28. maja. Sledećeg dana, 29.05. uveče, dovedene su četiri žene iz Bradine, i to svedokinje: 412/94-27, 412/94-20, 412/94-16 i 412/94-22. One su u logoru ostale 19 dana - do oko 17.06.

221/4-2 i Lj. dolaze dan ranije (oko 16.06.1992). Lj. u logoru provodi četiri dana. Puštaju je 20.06.1992. godine.

1.18.1.5. Dana 12. jula dovode pet žena iz Zukića: SOFIJU ÐORÐIĆ, ANÐU ÐORÐIĆ (koje je posle ubio REDžO BALIĆ), 221/4-4 (BALIĆ ju je ranio i zapalio joj kuĆu, ali je ostala živa), G. i njenu Ćerku B, tada 13 godina staru. One su samo prenoćile u logoru. Sutradan su ih pustili, tako da su G. i M. ostale same do 31.08.1992. godine, kada su i njih pustili.

1.18.1.6. Svedokinja 221/4-3 je 26.05.1992. godine, po napadu na Donje Selo, dovedena sa rodjakom u logor i tu su razdvojeni. Nju su odveli u jednu kancelariju u kojoj je DELIĆ hteo da je siluje. Na primedbu nekog ko se nalazio u toj kancelariji da to ne radi tu, odveo ju je u drugu prostoriju u kojoj je bilo pet kreveta. Na silu joj je skinuo odeću, gurnuo je popreko preko kreveta, i od pozadi pokušao da obavi polni odnos. Pošto nije uspeo, okrenuo ju je, položio je na ledja i u tom položaju ju je silovao. Ona je plakala, vrištala, otimala se, ali sve to nije pomoglo. Za to vreme su tu bili ĆOSIĆ iz sela Idbra, koji je po DELIĆEVOM naredjenju stajao kod vrata, i DžAJIĆ, zv. "DžAJA", koji je za vreme silovanja ležao na drugom krevetu. DELIĆ je, posle silovanja, nudio KAJZANOVIĆ SMAJI, mesaru iz Konjica, da je on siluje. Medjutim, on to nije hteo. U toj prostoriji je svedokinja provela noć, a sutra ujutru su je prebacili u prijavnicu.

1.18.1.7. Svedokinja 412/94-16 je 29.05.1992. godine oko 16.00 časova dovedena iz Bradine sa još tri žene u logor. Postrojili su ih uza zid. Dok su tako stajale, videla je isto tako postavljene muškarce koje su tukli. To su bili: G. P, D. D, D. Ž, Ð. M. i drugi. Njoj je prišao NN muškarac, možda rodjen oko 1960. godine. Rekao joj je da je on njen učenik i da ga je ona ispitivala, pa će on sada nju da ispituje. Prebacio joj je da je njen muž, navodno, ubio neke ljude i palio kuće. Zapisali su njene podatke i smestili je u prijavnicu. Slične opise daju i druge svedokinje.

Dokaz: svedok 412/94-27 i 412/94-27.

1.18.1.8. Svedokinji 221/4-2 su uzeli podatke i smestili je sa Lj. u portirnicu. Muškarce su odvojili i smestili u "9".

1.18.1.9. Nakon hapšenja u svom selu Zukiæi, svedokinja 221/4-4 je uveče 12.07.1992. godine dovedena sa više njih u logor. Odvojili su žene od muškaraca i ispitivali ih o tome ko je ubio neke muslimane i da li su to oni učinili. Pored onih koji su ih doveli, svedokinja je zapazila da su tu bili i: BALIĆ REDžO, NIKŠIĆ HAMO, LjEVO SALKO i MUCIĆ PAVO. Posle ispitivanja, MUCIĆ je svih pet žena odveo u jednu prostoriju, u kojoj su zatekle G. i M.. Rekao im je da će tu da prenoće i da će sutradan da ih pusti kući. Ujutru je MUCIĆ pustio: svedokinju, ANÐU , SOFIJU, (po puštanju su ANÐA i SOFIJA ubijene), G, B. i JELENKA (po puštanju ubijen). U logoru su ostali Va.Ð. i Ve.Ð, sinovi JELENKA i ANÐE ÐORÐIĆ i S. Ð.

1.18.2. S A S L U Š A Nj A

1.18.2.1. Prvo veče po dolasku, 29.05.1992. godine, svedokinja 412/94-27 i druge žene koje su bile s njom izvodjene su pojedinačno na saslušavanje. PAVO MUCIĆ ih je izvodio jednu po jednu u hodnik i saslušavao. Postavljao im je pitanja o muževima, o drugim muškarcima, o oružju i sl. Vredjao ih je, ali ih nije tukao. Još dva-tri puta su saslušavane. Pored MUCIĆA, saslušavali su ih i: SUBAŠIĆ MIRSO, LOKAS GORAN i STENEK MIRO.

1.18.2.2. PAVO MUCIĆ je svedokinju 412/94-16, prvo veče po dolasku, izveo u hodnik i saslušavao. Postavljao joj je pitanja o mužu i prebacivao joj da je on ubio neke ljude u nekoj mesari gde su našli kosti. Zatim ju je pitao gde joj se muž nalazi i sl. Kasnije ju je, u prisustvu MUCIĆA, saslušavao JAHIĆ. Posle ovog ispitivanja, DELIĆ je svedokinju odveo u drugu kancelariju, (ova ispitivanja su vršena u kancelarijama Upravne zgrade) i tamo je ispitivao, govoreći joj kako njenoj deci preti opasnost od HOS-ovaca, kako mogu da je pošalju u logor u Grude i sl. Pravila se da je bole bubrezi i DELIĆ je pitao za lekove. Rekla mu je da su u kući u tašni. Sutradan joj je doneo lekove i rekao joj da su joj deca dobro. MIRSAD SUBAŠIĆ je obavio glavno saslušanje. On je ubedjivao da muslimani ne mogu da žive zajedno sa Srbima. Davao joj je kartu da ona, kao istoričar, pokaže gde bi ko trebalo da živi. Posle su je, nekoliko puta, na kratko ispitivali u hodniku prijavnice, a jednom je s njom razgovarao DELALIĆ ŠEFIK

1.18.3. R A D

1.18.3.1. Čistile su NjC, krug logora oko prijavnice i dr, prale prozore, krečile prostoriju u kojoj su boravile i sl. Poslove čišćenja su obavljale redovno, a druge poslove su obavljale po potrebi.

Dokaz: svedok 412/94-16 i 221/4-2

1.18.4. M A L T R E T I R A Nj A

1.18.4.1. Neprekidno su ih ponižavali, psovali, vredjali, a ponekad i tukli. Evo šta o tome kažu saslušane svedokinje:

1.18.4.2. DELIĆ nije dozvoljavao drugima da ulaze kod žena, a hranu su im dosnosili stražari i ostavljali na prozor. DELIĆ ih je svaki dan psovao, nazivao četnicima i ponižavao na razne načine.

Dokaz: svedok 221/4-2.

1.18.4.3. Svedokinja 221/4-3 izjavljuje da ih nisu tukli, ali su vršili psihički pritisak na njih. Pričali su im kako su njihova "poslastica" Srpkinje od 12 do 18 godina, puštali ih da slušaju radio-emisije sa propagandom uperenom protiv Srba, stalno su ih psovali, vredjali i omalovažavali.

Jednom su svedokinji rekli da joj je ćerka u logoru. "Zbog svega ovoga nisam znala šta se sa mnom zbiva. Bila sam preplašena, iscrpljena, ponižena a tako je isto bila i M. Zbog toga smo nas dve od straha tri i po meseca šapatom pričale. Mislila sam da nikada u životu više neću moći glasno da govorim. Jednom prilikom, u očajanju, htele smo da izvršimo samoubistvo." Htele su da zavuku ukosnicu u šalter za struju i da se tako ubiju, ali se M. prenula i rekla: "Kada smo do sada izdržale, izdržaćemo do kraja".

1.18.4.4. Psovali su im majku četničku, vredjali ih i na razne načine omalovažavali. Svedokinju 412/94-27 i druge su tukli palicama i nogama po ledjima, nogama i drugim delovima tela. Najviše ju je tukao jedan stariji, prosed, srednjeg rasta, kome ne zna ime. Tukao ju je i DELIĆ i "KRAVAR". MUCIĆ I DELIĆ su hteli da ih vode na kupanje, ali su one odbile.

1.18.4.5. Stražari su svaki dan psovali, vredjali i maltretirali žene. Jedan stražar je hteo da odvede M, ali mu Ð. nije dala, pa ju je on udario nečim po glavi.

Dokaz: svedok 412/94-27.

1.18.4.6. U toku noæi, kada su u logoru bile žene iz Zukića, stražari su im dobacivali, psovali ih i vredjali. Hteli su da odvedu B, jer im "nešto treba", ali svedokinja nije dala.

Dokaz: svedok 221/4-4.

1.18.4.7. Svedokinja 412/94-16 opisuje opštu atmosferu koja je vladala u sobici u kojoj su provodile dane: "Po ceo dan smo sedele u toj sobici i plakale. Neke su izvodili na saslušanja, a šta su im sve radili ne znam. Jedno veče su izveli M. Kada se vratila, opsovala je nešto na račun svog života i bila razočarana zbog onoga što joj se desilo. G. je pričala da su je silovali pre našeg dolaska."

U početku je hrana bila dobra, a kasnije su obroci smanjeni, tako da su sve izgubile na težini. Kada je izašla bila je kost i koža.

1.18.5. S I L O V A Nj A

1.18.5.1. Po dovodjenju u prijavnicu u kojoj još uvek nije bilo drugih žena, svedokinju 221/4-3 su u toku noći, oko 27-28. maja 1992. godine, silovala tri lica. Oni su ulazili u prostoriju jedan za drugim, palili sveću, silovali je, a zatim odlazili napolje. Prvi joj je na silu svukao odeću, a drugi su dolazili pre nego što je uspela da se obuče. Oni su samo delimično svlačili pantalone i gaće. Jedan joj je govorio "da vidiš kako Turčin prči" i "da vidiš kako Turčin jebe". Jedan učinilac je IVICA BURIĆ. Druge detaljno opisuje, ali im ne zna imena. Sutradan joj se ukazala prilika da RALETU MIŠUNOVIĆU, koji je bio "glavni za njihovu vojsku", kaže šta joj se desilo, te joj je on obećao da se to neće ponoviti.

Iz Bradine su oko 28.05.1992. godine dovedene četiri žene: M, M, Ð, i D. Prvo veče su tri mladje, jednu po jednu, izvodili napolje na takozvana saslušanja. To su nastavili da čine i narednih 19 dana, koliko su one bile zatočene u ovom logoru. Za to vreme nisu izvodili svedokinju i Ð. Govorile su da nisu silovane, ali po njihovom ponašanju i drugim reakcijama, zaključila je da jesu. Jedno večee je upao DELIĆ, psovao mater M, odvukao je u prijavnicu i tamo je silovao. Sve su to čule, ali je M. posle rekla da nije uspeo. Inače, DELIĆ ih je često izvodio.

Jednom prilikom, kada je vraćena, D. je plakala i rekla kako su je primorali da guta spermu. Svedokinja je imala pilule protiv začeća, koje je davala ženama. Nijedna nije ostala u drugom stanju.

Dan uoči puštanja ovih žena, dovedene su M. i Lj, starija žena, iz Idbra. Prvo veče su odveli M. Kada se vratila, M. je bila uplakana i rekla im je da ju je DELIĆ silovao.

Posle četiri dana Lj. je puštena, tako da su svedokinja i M. do kraja ostale same, osim što su, oko 10 jula 1992. godine, žene iz Zukića provele jednu noć s njima. Bilo ih je pet. Svedokinja se seća imena G, njene ćerke B, stare 13 godina i ÐORÐIĆ SOFIJE, koja je kasnije ubijena. Prvo su doveli tri žene, a kasnije G. Posle nekog vremena su doveli i B, staru 13 godina. Sve su bile isprebijane. Rekle su da su sa njima dovedeni njihovi muževi i sinovi - pet muškaraca. Takodje su rekle da je SOFIJINOM mužu S. Ð. odsečeno uvo - što je ona kasnije i videla. Kada su puštene, u selu su ubijene SOFIJA i još jedna žena, a R. je ranjena. DELIĆ je uveo B. Kasnije joj je PAVO MUCIĆ rekao kako DELIĆ nije uspeo da siluje B, ali svedokinja misli da jeste.

DELIĆ je stalno pozivao M. Odvodili su je i on ju je silovao. Dolazio je u prijavnicu, svedokinju izbacivao u hodnik, a M. silovao. Svedokinja je stekla utisak kao da ju je rezervisao samo za sebe. Na oko 15 dana po odlasku žena iz Zukića, stražar MAŠIĆ je došao po svedokinju pa je ona rekla da je boli stomak. Uskoro je uleteo DELIĆ, psovao je i odvukao je do jednog hangara na oko 300 m od prijavnice. Ispred hangara je bilo nekoliko vojnika i jedan civil, koji ju je uvukao u hangar, dovukao do nekog kreveta, na silu skinuo donje delove odeće i veša i silovao je. Dobro ga je zapamtila, a posle ga je videla i u logoru. Saznala je da se zove NURKO i da je popravljao oružje. M. joj je pričala kako ju je jednom prilikom DELIĆ silovao za vreme kupanja. Stražar MAŠIĆ je pričao kako je njega DELIĆ terao više puta da siluje svedokinju, ali on to, kako je rekao, nije hteo.

1.18.5.2. Kada je 15.06.1992. godine svedokinja 221/4-2 dovedena u logor, stražar MAŠIĆ ju je istog dana uveče odveo u Upravnu zgradu, u kancelariju u prizemlju - verovatno druga vrata levo iz hodnika. Kancelarija veličine 3 m h 3 m sa jednim vratima ka hodniku i prozorom naspram vrata. U njoj su se nalazili: radni sto, tri fotelje i krevet. Unutra je bio DELIĆ u šarenoj uniformi, a na nogama je imao čizme. Svedokinja je zapazila oznake "ljiljana", a u futroli na opasaču je imao pištolj, nož i bombe. Na zid je bila naslonjena puška. Prvo je razgovarao sa svedokinjom. Ispitivao je o njenoj braći, o drugima, gde se nalazi oružje i sl. Pretio joj je da će je, ako ne bude govorila istinu, prebaciti u Grude u hrvatski logor, u kome će je mučiti i ubiti. Iznenada je DELIĆ naredio svedokinji da skine odeću sa sebe. Kada se ona usprotivila, on je izvadio nož i stavio joj ga je pod grlo, preteći joj da će je zaklati ako to ne učini. Pošto se i dalje opirala udario joj je dva šamara i dalje pretio. Bila je preplašena tako da je uspeo da je prinudi da skine odeću sa sebe. Kada je to uradila, naredio joj je da legne na pod, a zatim je skinuo sve sa sebe i ostao sasvim nag. Legao je preko nje i obavio snošaj. "Ja sam bila zgadjena i preplašena tako da se sada ne mogu setiti svih detalja, a i muka mi je pri pomisli na ovu scenu, koju ću pamtiti celog života." Nakon toga se DELIĆ obukao, pozvao MAŠIĆA i ovaj ju je vratio u prijavnicu. Posle ovoga nije izvodjena ni ona ni G. DELIĆ je često dolazio i uvek bi silovao ili jednu ili drugu. To je radio na krevetu u prijavnici. Nije tražio da skinu svu odćæu, već samo da obnaže donji deo tela. Pošto su se bunile, pretio im je i tukao ih dok ih ne bi prinudio na polni akt. Vremena se ne seća, jer je bilo često.

Jedno veče je ušao kod njih KEMO, stražar iz Fojnice. Bio je pijan. Bez reči je svedokinju uhvatio jednom rukom za kosu, drugom za usta, zapretio joj da ne viče i s lakoćom je bacio na krevet, pošto je bio mnogo jači od nje. Potom je svukao sa nje donji deo trenerke i gaćice, skinuo je svoje pantalone, legao preko nje i obavio odnos. Utom su došli drugi stražari, koje je G. uspela da pozove, i izvukli KEMA napolje. Da bi sprečile DELIĆA da ulazi kod njih, vezivale su vrata kanapom iznutra, ali je on ulazio kroz prozor, zabranjivao im da vezuju vrata i opet ih silovao. Nikada nije bio pijan kada je to radio. G. je vodio u neki hangar gde je silovana.

1.18.5.3. Pojedine žene su izvodili noću. Kada bi ih vratili, svedokinja je videla da su tučene. G. i M. su često izvodjene i kada bi ih vratili, govorile su da su bile silovane. M, koja je isto izvodjena, bila je tučena, ali nije govorila da je silovana.

Dokaz: svedok 412/94-27.

1.18.5.4. HAZIM DELIĆ se hvalio kako je silovao 60-120 Srpkinja, a svedok 488/94-1 je lično video kako u njegov kombi unose dušek pokriven belim čaršavom pre njegovog odlaska u noćne orgije. Nudio je M. K. da ima odnos sa G. U izvršenju ovih krivičnih dela je, izmedju ostalih, učestvovao i "KRAVAR".

Dokaz: svedok 260/94, 100/94, 260/94 i 380/94.

1.18.6. P O V R E D E

1.18.6.1 Evo kako svedokinja 221/4-2 opisuje, inače, tipične posledice, izazvane onim što je preživela: "Zbog svega što mi se desilo, ja sam psihički puno propala tako da i sada loše spavam, često imam kao neke treme, lupanje srca, a ranije sam imala i mučne snove u vezi sa dogadjajima u logoru".

1.19. M C K

1.19.1. Kada su predstavnici Medjunarodnog Crvenog krsta bili prvi put u logoru, zadržali su se dva dana - izmedju 12. i 14. avgusta 1992. godine. Posle su dolazili još dva puta. U ekipi su bili: MIŠEL iz Siona, Švajcarac, plav, nosio je naočare; drugi, mogao bi se zvati MARK ili NIKOLA; i dve žene - prevodioci, od kojih se jedna zvala ALEKSANDRA NIKŠIĆ. Kada su ušli u "tunel" "9", jedna žena se onesvestila od smrada i zagušljivog vazduha. Prvi dan su logoraši ispričali šta se dogadja, opisali pojedina ubistva i dr. Sutradan su ćutali, jer su bili prebijeni i nisu smeli da govore, nego su samo odmahivali glavama. Medjutim, predstavnici MCK-a su dobro mogli da vide u kakvom su stanju bili i šta im se desilo. MIŠEL je merio vreme za koje su morali da vrše malu nuždu i zgražavao se. Kada su merili temperaturu u prostorijama, u hangaru su izmerili 60 0C. Popisali su ih, i drugog dana su podelili legitimacije. Posle njihove posete, više nije bilo ubistava logoraša, a svedok 221/4-5 misli da im se, posle toga, položaj malo popravio.

Dokaz: svedok 243/95-4, 488/94-1, 488/94-5, 488/94-6, 274/95 i 260/94.

1.19.2. DELIĆ je pokušao da sakrije žene, ali nije uspeo tako da su predstavnici MCK-a i njih popisali i dali im legitimacije 12. avgusta. Ispričale su kako se postupa sa njima i šta sve trpe. Posle 10 dana su ih ponovo posetili i bili začudjeni zbog toga što se ništa nije promenilo.

Dokaz: svedok 221/4-2 i 221/4-3.

1.20. T E L E V I Z I J S K A   S N I M A Nj A

1.20.1. U logor je dolazila televizijska ekipa neke arapske zemlje, kako su to logoraši zaključili, na osnovu govora i izgleda. Snimanja su obavljali ispred ulaza u tunel "9". Prvo se pojavio DELIĆ, ispred kamere, kako kaže svedok 100/94, i rekao: "Dobar Srbin je samo mrtav Srbin i to tri metra pod zemljom". Onda bi pred kameru stavio logoraša, stao iza njega i naredjivao mu šta da govori. Izveden je MILOŠEVIĆ ŽELjKO iz sela Ovčara, koji je kasnije ubijen. DELIĆ mu je naredio da kaže kako je silovao muslimanke. Pošto on to nije hteo da učini, DELIĆ ga je odmah vratio medju ostale. Tražio je od logoraša da pričaju da su silovali muslimanske žene, palili njihove kuće, terali muslimane da siluju svoje ćerke i dr.

Od RAJKA ÐORÐIĆA su tražiili da kaže da je četnički vojvodja, da je pucao i terao druge da pucaju i optužili su ga za smrt mnogo muslimana oko Bradine. Pošto RAJKO nije hteo da priča, pred kamerama su ga tukli DELIĆ, "ZENGA" i MACIĆ ESO - "MAKARON". Isto tako su terali NEÐU MILOŠEVIĆA i ŽELjKA MILOŠEVIĆA, koji su kasnije ubijeni, da priznaju zločine koje nisu učinili.

M. B. je pred kamerama rekao da su muslimani napali Bradinu, pa su ga pred ekipom istukli. G. D. je morao da izjavi da je bio četnički dobrovoljac, da je rušio Mostar, da je ubijao muslimane, silovao muslimanke, da prizna da je zločinac i da se kaje. Slično su morali da izjave G. R, M. S. i G. R. Logoraše su tukli i članovi TV-ekipe i sve to snimali.

Posle snimanja je DELIĆ po hangaru udarao logoraše nogama i palicom. Zatim su čistili krug i najzad su ih naterali da se skinu, pa ih je "ZENGA", gole, polivao jakim mlazom vodom iz vatrogasnog šmrka.

Dokaz: svedok 221/4-5, 488/94-5, 488/94-1, 260/94, 488/94-3, 147/95, 100/94 i 509/94-5.

1.20.2. Svedok 221/94-3/1 opisuje kako je izveden pred kamere: " ... FACE="Symbol">c FO ÈAK FACE="Symbol">c me je izveo iz "6" i pred svima počeo da ispituje, tražeći da mu kažem gde mi je oružje, a ja sam mu odgovorio da oružja nemam. Na to je FACE="Symbol">c FOÈAK FACE="Symbol">c rekao da će svaki dan da me tuče i seče komad po komad mesa sa mene dok mu ne kažem. Ja sam na to odgovorio da imam i hiljade komada oružja ne bih mu rekao. Ovo je njega razbesnelo, pa me je terao da radim sklekove, a ovi iz televizije su brojali i sve snimali. On me je pri tom tukao. Terao me je da pred televizijskim kamerama pričam kako su četnici poklali muslimane, a ja to nisam hteo jer to nije istina. Terao me je i da pričam kako sam bacao granate na džamije i silovao muslimanske žene, a ja ni to nisam hteo jer to nisam ni radio."

1.21. O T P U Š T A Nj E

1.21.1. Svedokinja 221/4-2 u vezi sa puštanjem iz logora kaže da je PAVO MUCIĆ pustio i odveo u selo žene iz Bradine. One su u selu morale da ostanu. Vozio ih je DžAJIĆ zv. "DžAJA". Prilikom otpusta, rešenja su potpisivali PAVO MUCIĆ, LOKAS GORAN, islednik i DELALIĆ ŠEFIK. U rešenjima je pisalo da su uhapšene jer su agresori i da su saradjivale sa četnicima. Takodje, u rešenjima je bilo navedeno i mesto u kome im je odredjen prinudni boravak.

Dokaz: svedok 412/94-27 i 412/94-22.

1.21.2. Svedokinju 221/4-3 su držali kao taoca, jer su tražili njenog muža i sina "zbog toga što su već bili odredjeni da budu ubijeni." Pustili su je 31.08.1992. godine sa M. Dobile su rešenje od PAVA MUCIĆA, koji ih je zatim odvezao kući.

1.22. O S T A L O

1.22.1. Svedoku 292/3-95 je, za vreme prinudnog boravka u Konjicu, posle puštanja iz logora dr ZIJO RAMI Ć rekao da je Komanda muslimanske vojske odlučila da samo 1% od ukupnog broja uhapšenih Srba može da izadje iz logora, "a da svi ostali da moraju da budu uhapšeni". (Verovatno greška u kucanju. Možda da ostali treba da budu ubijeni, uništeni ili sl. Ovako je nerazumljivo, ali govori u prilog spremnosti uništenja Srba).

1.22.2. Izgleda da je već početkom juna 1992. godine došlo do razlaza Hrvata i muslimana, jer posle tog perioda više nije bilo Hrvata u logoru, kaže svedok. (U stvari, upravnik je bio i dalje MUCIĆ ZDRAVKO. Bilo je i stražara Hrvata ali, izgleda, da je bio u nadležnosti i pod komandom muslimana).

U to vreme je medju logoraše došao ustaša star 35-40 godina, visok skoro 2 m, sportski gradjen, crne, malo prirodno uvijene, kose do ramena. Na sebi je imao crnu odeću, na glavi crn šešir i na njemu veliko "U", oko vrata crnu maramu, za pojasom dva pištolja, nož, palicu i lisice. Logorašima je obećao lekarsku pomoć, a dao im je i obećanje da će svi biti razmenjeni za njegovu braću sa Kupresa. Do toga, medjutim, nije došlo, što ide u prilog mišljenju o podvajanju izmedju muslimana i Hrvata..

Dokaz. svedok 221/94-3/1.

1.22.3. Pošto je glavno skladište naoružanja bilo smešteno u logoru, logoraši su krajem jula 1992. godine tri dana istovarivali oružje i municiju, koji su dopremljeni brodovima. Svedok 283/94 kaže da je tada u logoru bio ALIJA IZETBEGOVIĆ, ali ga nisu videli. Svedok ne kaže izvor saznanja.

1.22.4. Dana 1. decembra 1992. godine, posle masovnog prebijanja logoraša, uhapšen je DELIĆ. Sutradan su uhapšeni i OSMAN DEDIĆ i "ZENGA", jer su davili nekog muslimana, èiji je nadimak "HODžA", koji nije hteo da ide u vojsku.

Dokaz: svedok 488/94-6.

1.22.4.1. Svedok 488/94-7 je u Sportskoj sali na Musali u Konjicu sreo DELIĆ HAZIMA, koji je tu izdržavao kaznu, pa mu je lično ispričao da nikog od Srba nije ubio, ali da zna ko je. Naveo je da je MILOŠEVIĆ zv. "Snajperista" gurnuo sa podzida BURIĆ, da je SAMOUKOVIĆ BOŠKA i GOTOVCA ubio "ZENGA", i da je KULjANIN MILORADA ubio ESO, zv. "MUF". Za sebe je rekao da je tukao po naredjenju upravnika PAVA MUCIĆA i DELALIĆ ZEJNILA iz Oštroca kod Konjica, koji je svima njima bio glavni. Video je i "ZENGU" da izdržava kaznu.

1.22.4.2. Logor u Čelebićima pominje se i u izjavi RIČARDA BAUČERA (RICHARD BOUCHER) u Izveštaju Stejt Dipartmenta SAD od 26. januara 1993. godine. U tom izveštaju se navodi samo jedan slučaj (tačka 14.) koji glasi: "jedan 44-godšnji civil Srbin, koji je bio u zatvoru u Čelebićima od 30. maja 1992. godine bio je svedok kada su stražari muslimani i zamenik upravnika logora HAZIM DELIĆ, pripadnik "Zelenih beretki" (bosansko- muslimanske paravojne formacije) pretukli na smrt 15-16 Srba".

1.22.5. U III izveštaju Vlade SAD od 10.11.1992. godine, takodje se pominje logor u Čelebićima. Navodi se izjava jednog zatvorenika iz ovog logora da su u logoru "zarobljenici", uglavnom mlaði muškarci, tuèeni drvenim drškama od poljoprivrednih alatki ili metalnim šipkama. Izneo je da je bio prisutan kada je 15 ili 16 Srba tako divljački pretučeno da su umrli. Svedok je bio u stanju da identifikuje komandanta logora i najokrutnije od stražara".

2. "BOLNICA ZA ČETNIKE" U  OSNOVNOJ ŠKOLI  "3. MART" U KONjICU

2.1. Oko 1. juna 1992. godine, Komisija u kojoj su bili dr RUSMIR HADžIHUSEINOVIĆ, specijalista, urolog, predsednik muslimanske Opštine Konjic i dr AHMED JUSUFBEGOVIĆ, pregledala je logorše u Čelebićima. Izdvojili su najteže povredjene iz tunela "9" i prebacili ih zajedno sa dr G. P, dr M. R. i stomatologom dr Ž. M. u Osnovnu školu "3. mart" u Konjicu: u "bolnicu za četnike", kako su je zvali.

Smešteni su u jednu učionicu u koju su uneli 12 kreveta. Izmedju 10. i 12. juna iste godine, u Čelebiće su vraćeni lekari i 10 povredjenih. Svi su smešteni u "stacionar" - vatrogasno spremište, koje su zvali "22". Ležali su na krevetima donetim iz škole.

Kroz ovu "bolnicu" je prošlo 46 veoma teško povredjenih Srba - logoraša. Istovremeno je u njoj bilo smešteno čak 39 logoraša, tako da su spavali po više njih u jednom krevetu ili na podu.

Bili su gotovo bez hrane. Lekari su pružali pomoć koliko su mogli. Pomoću priručnih sredstava su imobilisali prelome i sl.

Stražari ih nisu tukli, ali su ih maltretirali, psovali i vredjali. Morali su po čitav sat da stoje mirno, a to se odnosilo i na ranjenike. U "bolnicu" su dolazili muslimanski vojnici, civili i devojke iz srednje škole i, kako kaže svedok 86/1-95, oni su ih vredjali, devojke su pljuvale po njima, nazivali su ih četnicima i govorili im da tako i treba da im bude.

Dokaz: svedok 380/94 , 86/1-95, 234/95-3 i 236/94.

2.2 Svi.Srbi koji su bili u ovoj "bolnici"

BABIĆ SLOBODAN je bio u komi. Od cevi puške naneta mu je velika rana na nepcima, koja je prodirala u mozak. Umro je posle oko četiri dana, u prisustvu svedoka 380/94.

Dokaz: svedok 236/94.

V. R. je imao prelom obe podlaktice i povredu kičme.

Dokaz: svedok 380/94 i 236/94.

G. S. je imao povredu jednog oka (koje je izgubio) i prelom podlaktice, kao posledice prebijanja.

Dokaz: svedok 380/94.

G. dr P., lekar.

Ž. dr M, stomatolog.

KLIMENTA ŽELjKO, imao je prebijena rebra i povredu kičme, kasnije je vraćen u Čelebiće i tamo je ubijen iz puške.

Dokaz: svedok 380/94 i 236/94.

K. B. kome su lekari rekli da je bio u teškoj krizi i da je kod njega, u jednom trenutku, nastupila klinička smrt.

Dokaz: svedok 86/1-95.

M. I, težak bolesnik. Ranije je imao moždani udar. Prebačen je na Musalu i kasnije je umro.

Dokaz: svedok 380/94.

M. M, prelom kuka.

Dokaz: svedok 380/94.

dr R, lekar.

Ostali, za sada, nisu popisani.

3. RATNI  ZLOČINCI

(U Č I N I O C I   K R I V I Č N I H   D E L A)

3.1. Popis učinilaca krivičnih dela u logoru i opis zločina koje su izvršili dat je, isključivo, na osnovu iskaza logoraša. Jedino su za identifikacione podatke korišćene krivične prijave Centra javne bezbjednosti - Trebinje, iz predmeta Osnovnog suda u Nevesinju, što je označeno (KP Nevesinje). U slučaju nepodudarnosti podataka, učinjen je pokušaj da se utvrdi tačan identitet, ako je to bilo moguće, ili je ta razlika navedena.

3.2. Učinioci ovih krivičnih dela su muslimani i Hrvati, skoro u celini, sa područja Opštine Konjic. Neznatan broj je iz drugih krajeva. Ranija kriminalna aktivnost nije mogla da bude utvdjðena, jer nema pristupa odgovarajućim evidencijama. Najveći broj, po svoj prilici, nije ranije imao kontakte sa organima krivičnog gonjenja. Medju učiniocima su najsvirepiji bili "zagriženi" muslimanski nacionalisti.

3.3. Različitih su doba života (od mladića ispod 20 godina, pa do sredovečnih ljudi), različitog obrazovanja i socijalnog porekla. Medju njima ima i lekara i drugih visokoobrazovanih ljudi, a i žena.

3.4. Učinioci krivičnih dela su bili susedi svojih žrtava, većinom su se poznavali ranije, a u jednom broju slučajeva su bili u veoma dobrim odnosima, kao susedi ili kao kolege sa radnih mesta.

3.5. U tekstu ili na kraju prikaza dati su podaci o svedocima (pod oznakama Komiteta) koji dokazuju opisana dela.

3.6. Ovde su opisana samo ona krivična dela koja su izvršena u logoru. Većini učinilaca je ovde bilo osnovno "polje rada", ali ima i takvih koji su na drugim mestima vršili veoma teške zločine, čak i takve, u odnosu na koje je, njihova delatnost u logoru, zanemarljiva.

Tako je MUCIĆ ZDRAVKO predvodio napad Hrvata na Bradinu, posle koga je izvršen veći broj ubistava, pljačkanja i paljenja kuća, a BALIĆ REDžO je, prema prikupljenim podacima, ubio oko 50 Srba.

3.7. AZBUČNI POPIS UČINILACA:

ALIKADIć ADIS, zv. "BATO" od oca Himze, star oko 23 godine, niskog rasta, crn. Tukao je logoraše. Prilikom saslušanja, udarao je svedoka 688/94-7 pivskim flašama po glavi, koje su se razbijale. Na taj način je polomio 20 flaša.

Dokaz: svedok 445/95-22 i 488/94-1.

"AMERIKA", stražar sa tim nadimkom. Tukao je logoraše.

Dokaz: svedok 454/95-19.

BALIĆ ALIJA iz Bala, Konjic. Rekao DELIĆU da udari svedoka, inače suseda.

Dokaz: svedok 488/94-5.

BALIĆ REDžO, sin Aide, rodjen 1955. godine u mestu Bale, Konjic,. Dana 12.07.1992. godine je uhapsio svedokinju i druge iz sela i doveo ih u Čelebiće.

Dokaz: svedok 221/4-4 i KP Nevesinje.

BARALIJA, stražar, musliman iz Nevesinja. Bio je korektan.

Dokaz: svedok 221/4-2, 100/94 ,221/4-3 i 454/95-19.

"BJELOPOLjAC", stražar iz Nevesinja. Pomagao je logorašima.

Dokaz: svedok 454/95-19.

BOŠNjAK, ranije milicionar u Konjicu. Svedok ga je dobro poznavao. Došao je sa HOS-ovcima i prebio svedoka, jer je navodno zaustavio neki konvoj sa municijom. Nije pripadao osoblju logora. Ovo je interesantno kao pojava koja je bila rasprostranjena.

Dokaz. svedok 488/94-7.

BUKVIĆ N. Jedan ili više iz Idbra. Ubistvo JOVANOVIĆ  SIME.

Dokaz: svedok 221/94-3/1.

BURIĆ  IVICA, iz Turije, vozać MUCIĆ ZDRAVKA. Ubio MILOŠEVIĆA i silovao svedokinju 221/4-3 sa dvojicom NN. Po svedoku, 454/95-19 bio je korektan.

Dokaz: svedok 147/95 i 488/94-7.

VEKIĆ N. je dolazio u vojničkoj uniformi. Predstavljao se kao inspektor muslimanske vojske koga šalje lično ALIJA IZETBEGOVIĆ. Govorio je da su Srbi krivi za sve u Bosni i da neće živi da izadju iz logora. Dokaz: svedok 100/94.

GAGULA, musliman iz Konjica.

Dokaz: svedok 100/94 i 440/94-1.

GRUPA stražara iz Idbra. Zloglasna po prebijanjima. Tako su ubili JOVANOVIĆ SIMU.

Dokaz: svedok 445/95-22.

GUSKA JASMIN, sin Ibrahima, rodjen 1955. godine u Konjicu, gde je i nastanjen. Diplomirani veterinar, načelnik SJB Konjic. Bio je prisutan dolasku logoraša u logor i maltretiralju zarobljenih na Igmanu. Kada su tukli svedoka 260/94 i njegovog brata od tetke, bio je prisutan i vrištao od zadovoljstva. Svedoka je znao od ranije. Svedoka 380/94, lekara, je maltretirao tako što ga je primoravao da satima stoji mirno pored zida. Jednom prilikom mu je slomio naočare.

Dokaz: svedok 412/94-23 i KP Nevesinje.

DEDIĆ OSMAN, OSMO, stražar, ranije fudbaler "Igmana". Tukao je svedoke: 488/94-7, 488/94-4 i 488/94-7. Ubistvo KLIMENTA ŽELjKA. Tukao je logoraše u masovnim tučama. Zatvarao ih je u šahtove. "Klao" sa "FOČAKOM" svedoka 221/4-5. Uhapsili ga njegovi 02.12.1992. godine.

Dokaz: svedok 100/94, 488/94-1, 488/94-5, 243/95-8, 488/94-6 i 221/94-3.

DEDIĆ, po rečima svedoka 454/95-19, "FOČAK" se ovako preziva. Pošto je iz Rudog, možda ga zamenjuje sa prethodnim ili sa FERIDOM, odnosno, sa FADILOM, jer to lice ima isti nadimak.

DELALIĆ  ZEJNIL, od oca Zajka, rodjen 1947. godine u Ostrošcu, Konjic, sa stanom u Konjicu. Pošto je bio koordinator TO jedinica u Konjicu, bio je nadredjen komandantima logora. Tukao je logoraše. DELIĆ HAZIM je pričao svedoku 488/94-7 kako mu je naredjivao da bije logoraše. Stražari su pričali svedoku 221/94-3 kako im je naredjivao da ih tuku.

Dokaz: svedok 65/1-95, 292/3-95, 630/1-9 4 i KP Nevesinje.

DELALIĆ  ŠEFIK je saslušavao svedokinju 412/94-16 i potpisao rešenje svedokinji 412/94-27, kada je puštena iz logora.

DELIĆ  HAZIM, od oca Ibra, rodjen 1960. godine u Orahovici, gde je i nastanjen, Opština Konjic. Krupan, težak oko 120 kg. Zamenik komandanta logora u Čelebićima od kraja juna ili poćetka jula 1992. godine. Zamenio je MUCIĆ  ZDRAVKA na dužnosti komandanta kada je ovaj pobegao.

Ranije je radio u "ŠIP"-u, a od 1982. godine je radio u garaži na održavanju vozila. Inače je bravar po struci. Oženjen je. Žena VIDA, sin AZEM, mogao bi da ima oko pet godina (polovinom 1994. g.). Otac mu je bio poznati majstor - stolar. I on i otac su bili medju prvim aktivistima SDA u Konjicu, a oduvek su bili veliki muslimani. Imali su prodavnicu u kojoj su prodavali kasete sa muslimanskim pesmama, molitvama i dr. Prodavali su Kuran i druge predmete sa verskim i nacionalističkim obeležjima. Prvi je u Konjicu nosio zelenu beretku sa zvezdom i polumesecom. Po saznanjima svedoka 283/94, bio je na obuci u Turskoj i zna da je bio normalan i da je sve zločine izvršio iz mržnje, a odgovoran je i za sva ubistva. Lično je izvršio ili učestvovao u ubistvima: ŠUŠIĆ SLAVKA, MILOŠEVIĆ ŽELjKA, GOTOVAC ŠĆEPA, KLIMENTA ŽELjKA, KULjANIN MILORADA i SAMOUKOVIĆ BOŠKA. Po mišljenju svedoka 260/94, sva ubistva u logoru su izvršena po njegovom naredjenju.

Organizovao je i lično prebijao logoraše u masovnim tučama: kada je grupa iz Bradine došla u logor 27.05.1992. godine; zatim prebijanje grupe iz Ljute 31.05.1992. godine i drugih; prebijanja na Petrovdan 12.07.1992. godine - iz osvete, kada je poginulo 9 muslimana; 12. avgusta 1992. godine, kada je u logoru bi o MCK; kada je otkrio da su logoraši napravili karte i da igraju karte; više puta sa nekoliko stražara upadao je u hangar i prebijao sve odreda; i poslednje prebijanje koje se odigralo 01.12.1992. godine, pred samo prebacivanje posledenje grupe u Sportsku salu na Musali.

Po hangaru je "Fićom" jurio logoraše, pokazivao na pojedine i posle ih izvodio i tukao. Naredjivao OSMANU DEDIĆU i drugim stražarima da tuku logoraše. Kad god bi ušao u hangar, tukao ih je i danju i noću, a izvodio je pojedinačno ili po više njih napolje i prebijao ih s FACE="Courier New">â m ili sa drugima. Tukao ih je bezbol palicom, nogama, držalicama od lopate, dok se ne polome, i drugim predmetima. Pred televizijskim kamerama je, udarajuæi ih, primoravao logoraše da priznaju zloèine koje nisu uèinili. Tako je činio i sa ŽELjKOM MILOŠEVIĆEM. Primoravao je logoraše da za kratko vreme, po komandi, mokre i tukao ih prilikom vršenja male nužde. To je radio i pred predstavnicima MCK-a 12.08.1992. godine, dok su oni merili vreme i videli da je to trajalo veoma kratko. Držao je grupe logoraša u šahtovima. Napijao je i terao logoraše da "voze" auto. Pred dolazak MCK-a je primorao sve logoraše da se obriju jednim žiletom bez vode i sapuna, iako se do tada nisu uopšte brijali. Držao ih je na suncu više sati sa rukama čvrsto vezanim lisicama. Zadavao je strujne udare spravom za teranje stoke. Vršio lažna streljanja. Terao pojedine da "pasu" travu i da je gutaju. Pucao je po hangaru iz puške. Vršio razne pretnje, zastrašivanje HOS-ovcima i dr. Terao je logoraše da izgovaraju muslimanske molitve. Saslušavao je svedokinju 412/94-16. Išao je kući i doneo joj lekove. Pokušao je da sakrije žene logorašice od MCK-a. Logorašima nije dozvoljavao da idu kod lekara.Odredjivao im je mesta u hangrau, gde ko ima da sedi i kako da sedi. Svedoka 221/94-3/1 je više puta terao da pije mokraću i da pase travu kontrolišući da li ju je progutao. Jednom prilikom je prebijao svedoka lopatama i na dve polomio držalice. Terao je svedoka da se napije rakije i da oponaša vožnju automobilom. Svedoka su pri tom tukli. Svedoka 412/94-15 je primoravao da pase travu, stavljao mu je gas-masku na lice. Posebno je tukao i mučio: M. V, napijao ga je i terao ga je da imitira vožnju automobilom, da ide nag i da oponaša pevanje na guslama i dr. Mučio je S. N, ÐORÐIĆ RAJKA, K. (J) M, dobrovoljca JNA, tukao je Ð. M, kada je video da je hteo da uzme i četvrtu kašiku jela, i dr.

Tukao je i svedoke - logoraše: 488/94-7, kome je jednom lično slomio dva rebra; muža i sina svedokinje 412/94-27; 147/95; 412/94-23; 488/94-1; 488/94-4; 488/94-6; 488/94-5, kome je polomio rebra po zahtevu njegovih komšija muslimana i dr.

Izvršio silovanja M. i G. više puta, kao i drugih. Vodio ih je na kupanje i pokazivao gole drugima i sl. Hvalio se pred logorašima da je silovao veliki broj žena - 60-120 Srpkinja. Unosili su mu dušek i ćebice u kombi kada je išao da siluje Srpkinje van logora. Uhapsili su ga njegovi 01.12.1992. godine. Jedno vreme je tokom 1993. godine izdržavao kaznu na Musali u Konjicu, gde su bili i Srbi logoraši. Kontaktirao je sa njima i nekima je pričao po čijem naredjenju je radio i ko je učinio neka krivična dela.

Dokaz: svedok 65/1-95, 100/94, 221/4-2, 221/4-5, 221/4-6, 221/4-7, 221/94-1, 234/95-12, 236/94, 236/94, 243/95-12, 243/95-4, 243/95-7, 243/95-8, 260/94, 380/94, 440/94-1, 488/94-2, 86/1-95, 221/4-3, 148/95, 283/94, 454/95-19, 509/94 i KP Nevesinje.

DELIĆ iz Modriče, stražar.

Dokaz: svedok 488/94-1 i 488/94-4.

ZEBIĆ DINKO, zapovedniok HVO u Konjicu, ranije oficir JNA. Bio je prisutan kada je dovedena i prebijena grupa sa Ljute.

Dokaz: svedok 488/94-6.

ZOVKO MLADEN, zv. "KUVAR" ili "KUHAR". Saslušavao je svedoke: 221/4-5, 488/94-6.

IZETBEGOVIĆ  ALIJA predsednik Predsednišva BiH, od oca Mustafe i majke Hibe rodjene Ðabija, rodjen 1925. godine u Bosanskom Šamcu. Bio je u logoru Čelebići krajem jula meseca 1992. godine, kada je stigla veća količina oružja i druge vojne opreme koju su logoraši istovarali. To bi značilo da je znao za postojanje ovog logora i onoga šta se u njemu dešava. U logoru je ponovo bio u septembru 1992. godine.

Ovome ide u prilog i izjava učinioca VEKĆA (10), koji je prilikom dolaska u logor, govorio da ga lično šalje ALIJA IZETBEGOVIĆ, kao i da su Srbi za sve krivi i da niko iz logora neće da izadje živ.

Dokaz: svedok 488/94-5, 100/94 i 85/95.

ISMETA N. iz Čelebića, stara oko 28 godina, plava, mršava, kucala je zapisnik prilikom ispitivanja svedoka po njihovom dolasku 31.05.1992. godine.

Dokaz: svedok 488/94-5.

JAPALAK, bio milicionar u SUP-u Hadžićima. Prispelim logorašima je 27.05.1992. godine naredjivao da piju mokraću. Tražio je oca i sina, koji se prezivaju TRAVAR, da ih tuče.

Dokaz: svedok 260/94.

JAHIĆ, saslušavao svedokinju 412/94-16.

JELEŠKOVIĆ  EDO, zv. "MUF", koji je radio u "Igmanu", a rodom je iz Konjica. Star je oko 40 godina. Tukao je logoraše i bio okrutan prema njima. Dok je bio na izdržavanju kazne na Musali, DELIĆ je pričao svedoku 488/94-7 da je on ubio KULjANIN MILORADA. To se pričalo i medju drugim logorašima. Ubistvo ĆEĆEZ ŽELjKA.

Dokaz: svedok 243/95-8, 488/94-1, 260/94, 221/4-7 i 148/95.

JUSUFBEGOVIĆ  AHMED, lekar, internista. Bio je u Komisiji i odredjivao je ko će od prebijenih Srba da ide u "bolnicu za četnike".

Dokaz: svedok 234/95-3.

KEMO, KEMAL, "CRNI", stražar. Ime mu je KEMO. Iz Foče je ili iz Modriče, Fojnice ili Konjica. Star je oko 25 godina. Visok je oko 175-180 cm. Jak je i snažan, crne, kovrdžave kose. Svedoka 221/4-5 je 01.12.1992. godine tukao u masovnoj tuči. U dva maha je tukao svedoka 488/94-7, a učestvovao je i u tuči, kada je bio MCK. Silovao je svedoka 221/4-2. Tukao je jednog svedoka i učestvovao je u ubistvima SAMOUKOVIĆ BOŠKA, MRKAJIĆ PERE i GOTOVAC ŠĆEPA.

Dokaz: svedok 147/95, 488/94-1, 274/95, 221/94-3, 243/95-4, 100/94, 688/94-7, 260/94, 243/95-7 i 283/94.

NAPOMENA: Postoje dva KEMA: jedan je MUDERIZOVIĆ, a drugi je MRNDžIĆ. Na osnovu iskaza svedoka, za sada nije moglo da se razgraniči šta je ko od njih tačno radio u jednom broju slučajeva, i to onih koji su ovde navedeni, pa su ovako i opisani. Vidi i ova prezimena.

KOSTIĆ JERKO, islednik. Ranije je radio u DB-u. Sa STENEKOM saslušavao svedoke. Bio je korektan.

Dokaz: svedok 488/94-1 i 488/94-6.

KURTOVIĆ N. Sa "MUFOM" i PERVOM vodio Ž. R. i terao ga da ima polni odnos sa jednom maloumnom Srpkinjom. Dokaz: svedok 221/4-7.

NAPOMENA: Ima više KURTOVIĆA. U logoru se samo ovaj pominje, tako da za sada nije odredjeno precizno o kome se od njih radi.

LANDžO ESAD, ESO, zv. "ZENGA", (negde kao ZIJA), sin Nurka (pominje se i da mu je otac Sulja), rodjen 1970. godine (pominje se i da je rodjen 1972. god.) godine u Ćelebićima, Konjic, (ima i drugih pogrešno datih imena, ali je nadimak uvek isti i sigurno je on u pitanju). Sitan, malog rasta. Ima karakterističan glas po kome su ga poznavali noću i kada ga ne vide. Po tome su znali šta on radi. Trenirao je "ful kontakt".

Čuvar zatvorenika u logoru u Čelebićima. Pre je radio u kafiću kod KLIMENTA ŽELjKA. Izvršio je sledeća ubistva, s FACE="Courier New">â m ili sa drugima: MRKAJIĆ ŠĆEPANA, ĆEĆEZ ŽELjKA, GOTOVAC ŠĆEPA, JOVANOVIĆ SIME, KULjANIN MILORADA, MILOŠEVIĆ NEÐE, MRKAJIĆ PERA i SAMOUKOVIĆ BOŠKA. Dok je bio na izdržavanju kazne na Musali, HAZIM DELIĆ je pričao svedoku 488/94-7 da je "ZENGA" ubio SAMOUKOVIĆ BOŠKA i GOTOVAC ŠĆEPA. Isticao se u tučama i surovo je prebijao logoraše.

Primenjivao je najviše različitih načina mučenja i učestvovao je u masovnim prebijanjima: prilikom dolaska Srba u logor; prolazaka kroz špalir; dolaska predstavnika MCK-a; na Petrovdan 12. jula 1992. godine - prebijanju izvedenom iz osvete zbog pogibije 9 muslimanskih vojnika; prilikom dolaska arapske TV -kada je šmrkom polivao logoraše. Sa DELIĆEM je tukao logoraše prilikom vršenja male nužde. Učestvovao je u zatvaranju ljudi u šahtovima i dr.

Iz svakodnevnog mučenja logoraša Srba, izdvajaju se posebni oblici zlostavljanja i konkretni primeri. Tukao je muža i sina svedokinje 412/94-27, a ona je to gledala. Skakao je po sanduku od municije, koji je bio na grudima njenog muža. Prebio je dva puta svedoka 260/94. Tukao je MILOŠEVIĆ ŽELjKA, koji je kasnije ubijen. Prebijao je svedoke 86/1-95, 688/94-7, 243/95-4. Odsekao je uvo ÐORÐIĆU. Svedoka 221/94-3/1 je prebijao i mučio na razne načine najviše od svih. Pojedine je pekao usijanim nožem po rukama i jeziku. Prebio je svedoka 243/95-8. Pekao ga je vrelom pincetom i probio mu bubnu opnu. Tukao je svedoka 412/94-15, terao ga da pase travu, polivao ga je benzinom i palio i stavljao mu je gas-masku na lice. Gas-masku je stavljao na lice svedoku 488/94-1 i drugima, zatvarao im otvore i tako ih gušio. Svedoka 221/4-6 je u jednom danu izvodio i prebijao dva puta. Tom prilikom ga je terao da pase travu. Kordu - sporogoreći štapin, vezivao je oko pojasa, oko polnih organa i kraj zavlačio u čmar, a zatim palio. Jaukali su od bolova, ostajali su trajni ožiljci. Ovako je mučio M. V, ŠUŠIĆ SLAVKA, kasnije ubijenog, i druge. Polivao je potkolenice benzinom i palio B. D. i druge. Posipao je barutom i palio čmar svedoku 234/95-12. Braću Va. i Ve. prinudio je na medjusobni oralni seks. ŠUŠIĆ SLAVKU je zabijao eksere pod nokte i istezao jezik. Braću M. i druge bliske srodniike prinudjivao je da se medjusobno šamaraju. Logoraše je zastrašivao tako što je inscenirao streljanja Ð. M. i drugih logoraša. Pucao je u logoraše sa metkom kome je izvadjeno zrno. Terao ih je da rade sklekove i za to vreme ih čizmama udarao po telu. M. V. i druge je primoravao da piju sopstvenu mokraću, da "pasu" travu, vodeći pri tom računa da je i progutaju. Neki su morali izmet od ovaca da jedu, a i psa je huškao na logoraše, zastrašujući ih na taj način. Logoraše je prebijao tako što ih je udarao bezbol palicom, nogama na kojima je imao čizme, šakama, rukama i drugim raznim predmetima. Tukao ih je po svim delovima tela, a naročito po ledjima, u predelu bubrega, grudnog koša i po polnim organima, ali nikada po glavi. Uhapsili ga njegovi 02.12.1992. godine. Smenjen je pre 22.07.1992. godine, jer je mnogo tukao i ubijao. Ne zna se gde je posle bio. Jedno vreme je, u toku 1993. godine, izdržavao kaznu na Musali u Konjicu.

Dokaz: svedok 147/95, 65/1-95, 100/94, 221/4-5, 221/4-7, 243/95-12, 243/95-7, 380/94, 412/94-23, 445/95-22, 488/94-4, 488/94-5, 488/94-6, 488/94-7, 148/95, 221/94-1, 283/94, 454/95-19, 509/94-5 i KP Nevesinje.

LAP REDžO, od oca Rama, rodjen oko 1972. godine u Čelebićima, Konjic. Bio je vlasnik privatnog preduzeća za otkup sekundarnih sirovina. Pripadnik muslimanske vojske, čuvar zatvorenika u logoru u Čelebićima.

Dokaz: svedok 688/94-7 i KP Nevesinje.

LAPO ESAD, star oko 50 godina, stražar. Nije tukao logoraše.

Dokaz: svedok 283/94.

LERIĆ DžEMO iz Nevesinja, stražar. Nije tukao logoraše.

Dokaz: svedok 283/94.

LOKAS GORAN je saslušavao žene. Potpisao je rešenje kada su puštene.

Dokaz: svedok 412/94-27.

LjEVO SALKO, iz Zukića. Na dan 12.07.1992. godine je uhapsio svedokinju i druge iz njenog sela i doveo ih sa ostalima u Čelebiće.

Dokaz: svedok 221/4-4.

MACIĆ  ESAD, ESO, zv. "MAKARON", rodjen 1960. godine u Konjicu, gde je i nastanjen. Pripadnik muslimanske vojske, komandir stražara u logoru u Čelebićima. Ranije je bio kriminalac. Izveo je iz hangara i ubio je iz puške KULjANIN MILORADA. Prebijao je logoraše prvog dana po dovodjenju. Učestvovao je u masovnim tučama kada je bila arapska televizija i na Petrovdan i dr. Prebijao je logoraše i u drugim prilikama. Zatvarao ih je u šahtove. Tukao je svedoka. 65/1-95 i druge.

Dokaz: svedok 221/4-5, 260/94, 221/94-3, 274/95, 100/94, 688/94-7, 221/94-3/1, 488/94-7, 488/94-7, 488/94-1, 488/94-7, 243/95-8, 488/94-5, 454/95-19, 283/94 i KP Nevesinje.

MACIĆ  MIRSAD, star oko 28 godina, iz Konjica. Nosio je bradu. Brat je ESADA MACIĆA. (Vidi: MACIĆ SEAD "MACA").

Dokaz: svedok 274/95.

MACIĆ SEAD, zv. "MACA" (neki misle da se zove MIRALEM, sigurno je brat ESADA, zv. "MAKARON", ali se kao njegov brat pominje i MIRSAD, koji je nosio bradu ali bez nadimka; zbog toga nije jasno da li je on treći brat ili je pogrešno ime za ovoga, s obzirom na to da se ne navode neka njegova dela po kojima bi moglo da se odredi o čemu se radi) rodjen oko 1965. godine u selu Grušča, Konjic. Pripadnik muslimanskog MUP-a u SM Konjic. Ubistvo MRKAJIĆ PERE. Saučesnik je ubistva KULjANIN MILORADA. Tukao je logoraše. Zatvarao ih je u šahtove. Ubistva u pojedinim selima i u Konjicu, što je opisano na drugim mestima.

Dokaz: svedok 100/94, 440/94-1, 243/95-7, 243/95-4, 221/4-5 i KP Nevesinje.

MAKSUMIĆ MIRSAD je bio komandant logora posle ZDRAVKA MUCIĆA. Ubio sa drugima profesora GOLUBOVIĆA, njegovu ženu i dvoje dece u Konjicu, što je posebno opisano.

Dokaz: svedok 65/1-95.

MASLEŠA N. Mladiæ, koji je bio prisutan saslušanju svedoka.

Dokaz: svedok 488/94-6.

MAŠIĆ  VAHID iz Konjica. Stražar, koji je primao pakete za logoraše. Medjutim, logoraši nisu dobijali sve, jer su stražari i za sebe zadržavali. Tukao je logoraše.

Dokaz: svedok 65/1-95, 221/4-2, 440/94-1 i KP Nevesinje.

MIŠUNOVIĆ  RASIM, RALE, (po svedoku 454/95-19: MIRALEM) star oko 40 godina. Ranije je bio vozač. Iz Konjica. Bio je glavni za njihovu vojsku. Svedokinja 221/4-3 mu se žalila da je silovana i on joj je obećao da to neće više da se ponovi, ali su silovanja nastavljena. Dva dana je bio komandant logora, u početku, od 13.05.1992. godine. Potom je unapredjen, pošto je, prema rečima pomenute svedokinje, bio glavni. Prebačen je u MUP Konjic, a za upravnika je postavljen MUCIĆ ZDRAVKO.

Dokaz: svedok 148/95.

MRNDžIĆ KEMAL, zv. "KEMO" iz Konjica. Kasnije je bio upravnik logora na Musali. Ubistvo ŠUŠIĆ SLAVKA. Prebijao je logoraše, a i svedoka 221/4-5 u masovnoj tuči 01.12.1992. godine. Tukao je svedoka 488/94-4.

Dokaz: svedok 488/94-6, 488/94-1 i 148/95.

MUDERIZOVIĆ  KEMAL, stražar, iz Konjica, rodjen oko 1970 godine. Ubistvo ŠUŠIĆ SLAVKA. Redovno je tukao logoraše. Tukao je i svedoke: 488/94-5, 65/1-95 i 488/94-4.

Dokaz: svedok 488/94-6.

MUSTAFIĆ, stražar, iz Konjica. Pomagao je logorašima.

Dokaz: svedok 454/95-19.

MUHIBIĆ ESAD, koji je kasnije bio upravnik logora na Musali.

Dokaz: svedok 488/94-1.

MUCIĆ ZDRAVKO, zv. "PAVO", Hrvat, od oca Janka i majke Jele, roDJen 1956. godine u Spiljanima, iz Spiljana, Opština Konjic. Bavio se dizanjem tegova. Radio je u Konjicu u Unisovoj fabrici "Igman". Jedno vreme je bio u Austriji i radio je u Beču. Oženjen je ALISOM, muslimankom, čiji je otac mesar. Imaju jedno dete, a dovodio ju je i u logor. Za sve što se dešavalo u Konjicu i u selima oko njega, bio je glavni sa DELALIĆEM. Bio je upravnik logora u Čelebićima i na Musali. Nije lično tukao. Retko se pojavljivao medju logorašima. Noću nije dolazio. Imao je kancelariju kod ulazne kapije. Znao je za sve šta se radi po logoru. Znao je da DELIĆ siluje žene. Najodgovorniji je za sve što se dešavalo u ova dva logora, pa i za sve ubijene i poginule. Hteo je za novac da "učini" Srbima. Bio je upravnik logora sve do novembra 1992. godine. Oslobodio je Z. S. i M. Ž. Zajedno sa DELALIĆ ZEJNILOM je 1. decembra 1992. godine pobegao od muslimana u Beč.

Pred logorašima je oko 01.06.1992. godine udario svedoka 221/94-3 nogom, pošto nije mogao da ga isprovocira i okrene protiv RAJKA  ÐORÐIĆA. Naredjivao je DELIĆU i drugima da prebijaju i muče logoraše, pričao je DELIĆ svedoku 488/94-7, kada je na Musali izdržavao kaznu. Snimao je kamerom kada je DELIĆ, zajedno sa njim, napio M. V. i terao ga da imitira auto. Bio prisutan kada je dovedena i tučena grupa sa Ljute. Pri vadjenju iz šahtova, svedoku 488/94-6 je rekao za pogibiju 13 Srba u logoru na Musali. Istom prilikom je odabrao 6 Srba, koje je trbalo streljati. Medju njima je bio i RAJKO ÐORÐIĆ, ali sticajem okolnosti do toga nije došlo. Više puta je dolazio u stacionar i video prebijene ljude, ali nije reagovao.

Jednom svedoku je rekao da je u logoru samo zato što je Srbin. Saslušavao je žene i pri tom ih vredjao. Smestio je žene iz Zukića u prijavnicu da prenoće. Pustio je i odvezao kući svedokinju 221/4-4. I druge žene iz Zukića je pustio i odvezao kući 13.07.1992. godine. Pustio je svedoka 234/95-12, jer su se znali od ranije.

Dokaz: svedok 221/4-7, 412/94-27, 147/95, 236/94, 260/94, 65/1-95, 412/94-27, 221/4-2, 412/94-16, 488/94-5, 221/4-5, 221/4-2, 221/4-6, 100/94, 283/94, 509/94-5 i 454/95-19.

MUŠIĆ SALKO, umešan u nestanak i verovatno ubistvo BABIĆ BRANKA.

Dokaz: svedok 412/94-15.

MUŠIĆ ŠABO, umešan u nestanak i verovatno ubistvo BABIĆ BRANKA.

Dokaz: svedok 412/94-15.

NERMIN, zv. "CRNI" (po svedoku 283/94 iz Modrièe), iz Gradačca, crn, dobro uhranjen, fudbaler iz Brčkog. Tukao je svedoka 65/1-95 i druge zatvorenike.

Dokaz: svedok 488/94-6 i 488/94-4.

NIKŠIĆ HAMO je 12.07.1992. godine uhapsio svedokinju i druge i doveo ih sa ostalima u Čelebiće. On je vozio auto.

Dokaz: svedok 221/4-4.

NIKŠIĆ ŠEFIK, ŠEFKO, od oca Alije, rodjen 1945. godine u Konjicu. Radnik po zanimanju. Zamenik komandira SM u Konjicu. Saslušavao je logoraše.

Dokaz: svedok 488/94-4, 488/94-5 i KP Nevesinje.

NN. Više lica. Bio je običaj da dolaze ljudi sa strane i da tuku logoraše.

Dokaz: svedok 380/94.

NN. star oko 40 godina, patuljastog rasta, velike glave. Radio je u "Igmanu" u Konjicu. Iz sela Džepi. Metalnom palicom je tukao logoraše uhvaćene kod Ljute, a svedoka 221/4-5 je udario po glavi i onesvestio.

NN. Star 35-40 godina. Visok skoro 2 m, sportski gradjen, crne kose do ramena, malo prirodno uvijene. Na sebi je imao crnu odeću, na glavi crn šešir i na njemu veliko "U", oko vrata crnu maramu, za pojasom dva pištolja, nož, palicu i lisice. Obišao je sa MUCIĆEM logoraše. Obećao je lekarsku pomoć i dao obećanje da æe svi da budu razmenjeni za njegovu braću sa Kupresa. Posle toga se Hrvati nisu pojavljivali, jer izgleda da je došlo do razlaza izmedju njih i muslimana.

Dokaz: svedok 221/94-3.

NN. saizvršilac u ubistvu VUJIČIĆ MIROSLAVA. Star oko 25 godina, srednjeg rasta, puniji, malo dužu kosu nego drugi učinilac, ali slično obučen. Svedok je kasnije, od K. M. i Z. V, saznao da bi njegovo ime moglo da bude ČUBELA.

Dokaz: svedok 236/94.

NN. Sa izvršilac u ubistvu VUJIČIĆ MIROSLAVA. Star 23-25 godina, srednjeg rasta, kratke HOS-ovski ošišane kose. Nosio je prsluk, crne pantalone i crnu traku oko glave. Svedoka je tukao gvozdenim cevima.

Dokaz: svedok 236/94.

NN, stariji, prosed, srednjeg rasta. Tukao je žene.

Dokaz: svedok 412/94-27.

NURKO, rodjen 1952. godine, srednjeg rasta, prosed, dobro gradjen, pravilnih crta lica. Popravljao je oružje u logoru. Silovao je svedokinju.

Dokaz: svedok 221/4-3.

NUHIĆ SAFET, stražar.

Dokaz: svedok 221/4-2.

NUTA. crn, visok, star oko 35 godina. Ispitivao je svedoka prvog dana.

Dokaz: svedok 488/94-4.

PADALOVIĆ ALMIR, zv. "LALA", iz Butrović polja, Opština Konjic. Visok, star oko 20 godina. Nema prednje zube. Musliman, stražar. Živeo je u Konjicu. Ubio je iz puške KLIMENTA ŽELjKA. Tukao je logoraše.

Dokaz: svedok 221/94-3, 236/94, 243/95-4, 100/94, 243/95-8, 147/95, 283/94, 454/95-19 i KP Nevesinje.

PAJAZIT N., stražar. Tukao je logoraše 30.05.1992. godine, kada je došla grupa iz Tarčina.

Dokaz: svedok 283/94.

PIRKIĆ MITHAD, MITKE, zv. "PIRKE", električar iz Konjica. Radio je u "Igmanu". Komandant muslimanske 43. brdske brigade i starešina zloglasne jedinice "Akrepi". Ubijali su Srbe u Bradini i zapalili je. To isto su učinili i u Blacama i Zaboranima. Uhapsio je svedokinju 221/4-2 i druge i doveo ih u logor.

PREVLjAK SMAJO, radio u SUP Konjic. Islednik u logoru. Maltretirao je ispitanike. Svedok 283/94 mu daje nadimak "KRAVAR". Sigurno greši, jer je to nadimak drugog stražara.

Dokaz: svedok 221/94-3.

RAMBO, stražar.

Dokaz: svedok 260/94.

RAMIĆ ŠERIF, "ŠEKI" iz Bijele, rodjen 1955. ili 1956. godine. Stražar. Prvo je on tukao svedoka daskom peticom, a zatim DELIĆ lopatama. Zatvarao je logoraše u šahtove.

Dokaz: svedok 221/4-5 i 221/94-3.

RAMIĆ  N, mladji oficir bivše JNA. Bio je prisutan za vreme saslušanja svedoka 488/94-6.

SEJO N. je bio zamenih DELIĆ HAZIMA. Izveo je sa DELIĆEM i "ZENGOM" svedoka 65/1-95, kada su ga tukli.

Dokaz: svedok 488/94-4.

SPILjAK EMIN iz Šunja. Komšija svedoka 488/94-5. Rekao je DELIĆU da udari svedoka.

STENEK MIROSLAV, MIRO, radio u SUP-u u Konjicu. Islednik u logoru. Pretio je svedoku 221/4-5 da će mu njihovi karatisti kosti polomiti. Maltretirao je i druge ispitanike,a saslušavao je i žene.

Dokaz: svedok 221/4-7, 488/94-6, 412/94-27, 243/95-6, 488/94-5 i 243/95-12.

SUBAŠIĆ MIRSAD, MIRSO je saslušavao žene.

Dokaz: svedok 412/94-16, 412/94-27, 412/94-27 i 148/95.

SUBAŠIĆ  N. Jedan ili više iz Idbra. Ubistvo JOVANOVIĆ SIME.

Dokaz: svedok 221/94-3/1.

TANÐIĆ ZAJKO, stražar. Tukao je zatvorenike.

Dokaz: svedok 488/94-6.

TELETOVIĆ SADIK (Po KP Nevesinje, ima dva lica sa ovim imenom i prezimenom: jedno je od oca Hamida, rodjeno 1954. godine u Drecelju, a drugo lice je od oca Omera, rodjeno 1950. godine u Brecelju. Bio je pripadnik muslimanskog MUP-a. Sigurno je u pitanju isto lice, ali su podaci različiti.)

Dokaz: svedok 440/94-1.

TURAK N., stražar, oko 22 godine. Ima veći crni mladež na levom obrazu.

Dokaz: svedok 274/95.

ĆIBO RAMIZ je tukao logoraše pri dolasku grupe 27.05.1992. godine. Ranije je sa jednim svedokom radio u istom preduzeću. Pripadnik muslimanske policije.

Dokaz: svedok 243/95-6 i 344/95-1.

ĆOSIĆ ADEM, sin Meha, rodjen 1970. godine u Idbru, Konjic, gde je i nastanjen. Stražar. Uèestvovao je u masovnoj tuči kada su u obilazak došli predstavnici MCK. Hteo je da zakolje GOTOVAC ŠĆEPU neposredno pre nego što je ubijen. Tukao je zatvorenike. Prisustvovao je silovanju svedokinje 221/4-3.

Dokaz: svedok 412/94-15 i KP Nevesinje.

ĆOSIĆ N. Jedan ili više njih iz Idbra. Ubistvo JOVANOVIĆ SIME. 221/94-3/1.

FERID ili FADIL iz Foče, zv. "FOČAK" Svedok 454/95-19 kaže da se preziva DEDIĆ i da je iz Rudog. Pripadnik MUP-a iz Sarajeva. Bio je islednik i prebijao je zatvorenike. Najviše je tukao ÐORÐIĆ RAJKA i Ð. D. Da nije ubrzo otišao, sve bi pobio kaže jedan svedok. Tukao je i kada je bila masovna tuča prilikom posete MCK-a. Učestvovao u masovnoj tuči 01.12.1992. godine. Tukao je sledeće svedoke: 147/95, dva puta sa DELIĆEM, 221/94-3/1, 221/4-5. Ispitivao je svedoka 488/94-5.

Dokaz. svedok 260/94, 412/94-15, 292/3-95, 488/94-7 i 509/94-5.

"FOČAK". vidi: FERID ili FADIL iz Foče.

HALILHODžIĆ MUSTAFA iz Zukića. Ranije je bio milicionar. Bio je školski drug svedoka 221/4-5, koga je saslušavao sa STENEKOM. Pošto je on STENEKU dao njegova dokumenta, koja su bila u kući, svedok to povezuje sa paljenjem njegove i očeve kuće.

HADžIHUSEINOVIĆ RUSMIR, lekar, specijalista, urolog, predsednik Opštine Konjic, koji je bio prisutan dolasku i maltretiranju zarobljenih na Igmanu kod Ljute. Odredjivao je koji povredjeni logoraši iz logora će biti smešten u "bolnicu za četnike".

Dokaz: svedok 234/95-3 i 412/94-23.

HEBIBOVIĆ SALKO je živeo u Nemačkoj sa roditeljima, ali se pred rat vratio. Izgleda da je i sada tamo. Stražar, 18-19 godina, nižeg rasta, plave kose. Tukao je svedoka 243/95-4. Ubistvo GOTOVAC ŠĆEPA. Iznudjivao je od logoraša novac i oduzimao im zlato i druge vredne predmete.

Dokaz: svedok 147/95, 274/95, 688/94-7, 260/94 i 283/94.

CEROVAC MITHAD, sused svedoka 488/94-6, bio je prisutan kada je dovedena i tučena grupa sa Ljute. Bio je korektan prema svedoku. Kasnije mu je pomogao oko lečenja i davao mu je hranu.

ČAMAGA ŠEFIK je pripadnik muslimanske policije. Ranije je radio sa svedokom 243/95-6 u istom preduzeću. Tukao je grupu koja je došla u logor 27.05.1992. godine. Pripadnik muslimanske policije.

ČAMDžIć ZAJKO, iz ModriČe, roDJen oko 1965. godine. Plava, skoro žuta kosa, atletski graDJen, nizak. Tukao je svedoka 488/94-5. Udario ga je sa cevi od puške u rebra i ozbiljno povredio. Tukao je i svedoka 488/94-4. Kada su ih uhvatili da igraju karte, tukao je logoraše, a posebno V. M. Jedan od onih koji je prebijao svedoka 221/4-5 kada su izvedeni iz "22".

Dokaz: svedok 221/94-3, 274/95 i 283/94.

ČUBELA, vidi NN. br. 53.

DžAJIĆ N., "DžAJA" iz sela Džajića, bio vozač. Vozio je PAVA MUCIĆA i HAZIMA DELIĆA. Ranije je radio u Vodoprivredi Konjica. Tukao je logoraše prilikom dolaska u logor. Svedok 283/94 kaže da je iz Spiljana i dovodi ga u vezu sa ubistvom ĆEĆEZ ŽELjKA.

Dokaz: svedok 488/94-7 i 221/4-3.

DžUMHUR SADIK, komšija svedoka 488/94-6. Bio je tu kada je dovedena i tučena grupa sa Ljute.

ŠIPTAR, NN. sa izvršilac u ubistvu MRKAJIĆ PERE. Postoji i stražar sa nadimkom "ŠOK", po nacionalnosti je Šiptar, ali nije u pitanju isto lice.

Dokaz: svedok 243/95-4, 260/94 i 260/94.

"ŠOK", nadimak, po narodnosti Šiptar, stražar. Bio je u JNA. Posle njenog povlačenja, pristupio je muslimanskoj vojsci, isticao u se u tučama i tukao je logoraše za vreme posete MCK-a, kada je bilo masovno prebijanje. Pominje se stražar po nacionalnosti Šiptar, ali to nije isto lice.

Dokaz: svedok 488/94-1, 488/94-1, 283/94, 488/94-7 i 380/94.

ŠPAGO ENID, zv. "KRAVAR", od oca Hamdije, rodjen 1965. godine u Konjicu, živi u  Konjicu. Pripadnik zloglasne jedinice "Akrepa" Zatvarao je logoraše u šahtove. Isticao se u tučama i tukao je svedoka 221/4-7. Silovao je tetku svedoka G. (kako svedok misli), dok je bila u logoru u Čelebićima i Sportskoj hali na Musali u Konjicu. Kada su izvadjeni iz šahtova, svedoka 440/94-1 je polivao vodom da ga osvesti i psovao ga je. Tukao je i maltretirao žene u logoru. Učestvovao je u ubistvu KULjANIN MILORADA. Verovatno je poginuo. Svedok 283/94 kaže da mu je prezime PREVLjAK. Očigledno je da meša dva različita lica.

Dokaz: svedok 221/4-5, 221/94-3/1, 380/94, 689/94, 260/94, 412/94-27 , 221/94-3/1, 148/95 i KP Nevesinje

Dodato sa : Odbor za prikupljanje podataka

na zločine počinjene protiv čovječnosti i

Međunarodno pravo

Beograd

Sportska Sala " Musala " Konjic 1993

ŽIVAK Bogdan, radnik iz Trešanice, Opština Konjic, rodjen 9. Januara 1941 Konjic, otac Djordjo, oženjen, otac troje djece. Dvadeset godina prije svoje smrti on je bio  državni prvak u streljaštvu. Od travnja 1992 do lipnja 1993 je u bio u gradu sa suprugom i djecom. On je bio sniman i ispitivan nekoliko puta, njegov stan je u više navrata pretresan. Kada je odvodjen više puta na ispitivanje kako bi bio pretučen i jedva ostao ziv nakon toga.U njegov stan je lično upadao Mitke sa svojom brigadom. Oni su ga optužili da je snajperista i informiše "SerboChetniks" na Borcima o tome šta se dogadja u gradu. Kada je u Junu 1993  pokušao prijeći preko srpskog teritorija bio je uhvaćen i odveden u logor u" Musala" sportska dvorana.Tu je stalno bio izvodjen na prebijanje od strane tadašnjih stražara. On je ubijen 13. Juna 1993 od strane Ibrahima Macića i Esada Macića zvanog "Makaron"(pogledaj gore ratni zločinci-imena) On je pronađen mrtav u zatvorskom toaletu.Ubijen je sjekiricom direktno u glavu i na mjestu ostao mrtav.U izvještaju koje je dobila njegova porodica piše "samoubistvo" što nije istina,jer je na obdukciji pokazano drugacije i vidjen je udarac u glavu.Sahranjen je na groblju "Musala" Konjic (svjedoci 289/96, 374/97-10, 393/97-2).